субота, 29. новембар 2014.

KABALISTIČKA PSIHOLOGIJA 2

Kabalistička psihologija – 2. dio
Voditelj:  Dobar dan dragi gledaoci, mi smo ponovo sa našim posebnim gostom, kabalistom, profesorom doktorom Lajtmanom, i nastavljamo seriju naših emisija o etapama životnog puta. Dobar dan profesore, eto ponovo smo se sreli i ponovo imamo priliku da Vam zadamo pitanja. U prošloj lekciji zaustavili smo se na dječjem uzrastu od 6 do 9 godina, ja imam još neka pitanja, pa bih se vratio nazad. 

Ja imam pitanje vezano za kaznu i nagradu. U ovom uzrastu kako smatrate da treba kažnjavati i nagradjivati djecu.

Laitman: Kao prvo, potrebno se odnositi prema djeci tako da ona shvate da postoji veza između kazne, nagrade i prestupa, i da bi oni razumijeli da je kazna ne kazna, već vaspitanje, a nagrada nije nagrada, već prirodna pravilna posledica pravilnog postupka i što u bilo kom slučaju odnos roditelja ka njima je samo za njihovu korist.

Kako to uraditi?

Potrebno je na takav način postaviti sebe, govori kabala vaspitaču, da dijete ne bude u trenutku kada vrši prestup kažnjen, da takva kazna bude napravljena kako treba, i da tako djeluje na njega da sledeći put izbjegne taj prestup i tu grešku u ponašanju.

Zato, najbolje je izabrati posebno vrijeme u nedelji, kada se sumiraju svi događaji za prošlu nedelju i ponavljaju se,  tj presabiraju se sa djetetom i govori se o tome: da, sada je za tebe spremna takva kazna, da li misliš da ce ti pomoći ovakva kazna za sledeći put, da ne prelaziš ove granice ili ti je potrebna druga vrsta kazne, ti i ja zajedno radimo na tvom egoizmu, ti si ovdje kao sa strane u odnosu na tvoj egoizam, pogledajmo ga izdaleka, i šta misliš, šta treba da radimo sa tim štetnim stvorenjem koje se nalazi u tebi?

KABALISTIČKA PSIHOLOGIJA 1




Voditelj: Dobar dan dragi prijatelji. Zovem se Anatolij Uljanov. Ja sam profesionalni psiholog, psihoterapeut i danas vas pozivam na jedno vrlo posebno putovanje, jer danas imamo mogućnost da razgovaramo sa vrlo mudrim čovjekom koji je upoznat sa naukom kabale, drevno znanje, i prolazeći kroz različite tehnike, došao sam do toga da je najjasije i najbolje sistematizovano znanje daje nauka - kabala. Dobar dan poštovani profesore.

Mihail Lajtman: Dobar dan.

Voditelj: Ovo nije prvi put da se nas dvoje srećemo i jako mi je drago što imam mogućnost da Vam postavljam pitanja i da razgovaramo o stvarima koje su se pojavile upravo tokom ovih mjeseci tokom kojih se nismo vidjeli. Počeću od tipologije. U psihologiji to je jako važna osnova jer počinje od opšteg ka pojedinačnom i postoji jedan problem. Problem se zasniva u tome da detaljne i jasne tipologije u psihologiji ne postoji. Jedan specijalista uzima i dijeli, recimo život čovjeka, od rođenja do smrti na četiri dijela, drugi dijeli na pet djelova, odnosno ko kako misli tako i misli. A potrebno je detaljno napraviti strukturu znanja. Da li biste mogli sa tačke gledišta kabale da nam kažete kakve su etape života čovjeka, koliko ih je, onako generalno... Da nam kažete koje su to etape i koje zadatke ima čovjek, tačnije šta treba da prođe čovjek i šta treba da radi.

Mihail Lajtman: Prije svega treba da shvatimo da naš život nije slučajan i koliko otkrivamo prirodu toliko otkrivamo njene zakone i veze, vidimo da je apsolutno sve međusobno povezano i globalno i pojedinačno, kao i u našem organizmu, svi njegovi elementi i sistemi su međusobno povezani i opredjeljuju jedan drugog. Stoga treba da shvatimo, da već postoji početak i postoji kraj i postoji neki cilj koji na kraju treba da postignemo. Mi ne vidimo ka čemu čovječanstvo ide, ali taj cilj u prirodi ipak postoji. Vidimo koliko svaki dio i djelimično djelovanje su međusobno povezani, kako opredjeljuju jedan drugog, i kakva mudrost postoji u toj cjeloj posledičnosti događaja. To je normalno, čak i tamo gdje se gubi sa horizontom naša poznavanja prirode i kuda mi idemo, svejedno, normalno, priroda ima taj plan. Čak i više od toga, mi i sada otkrivamo da razlog posljedičnog razvoja događaja, ono se ne određuje na početku već od kraja. Kakav cilj želimo da dostignemo, to do tog cilja, odnosno ne želimo mi stići do tog cilja, već priroda, do tog cilja nas ona i vodi. Odnosno, konačno stanje, treba biti od početka poznato. I tada ka njemu jasno ide naš razvoj, a to što mi ne razumijemo, i ne znamo to krajnje stanje, baš zbog toga nam se čini da naš razvoj bez sistema i nikuda ne vodi... Odjednom dinosaurusi pa se onda nešto drugo pojavljuje, neke kataklizme, mi ne vidimo široke uzročno-posledične povezanosti. Ali to mi ne vidimo, a priroda ih ipak ima. Imamo dovoljno činjenica o tome da zaista treba da se odnosimo ka prirodi kao prema jako mudrom mehanizmu, u kojem već unaprijed postoji naše sledeće stanje i postoje jako daleki, daleki ciljevi. I stoga, znate kako se kaže, glupom čovjeku se pokazuje pola posla, tako i mi, vidjeći samo dio posla prirode nad nama, donosimo presudu o tome da je ona nerazumna. A zapravo, u njoj postoji takav ogroman razum, a mi hoćemo da se postavimo iznad prirode, a mi smo samo njen dio... I zato takav odnos, onnas dovodi do potpuno drugačijih zaključaka u odnosu sa prirodom, ekologijom, uopšte, ka nama samima, ka našim životima. Odnosno, mi moramo više da slušamo prirodu, iz nje uzimati primjere, i zaista, kako i vidimo, upravo nauka poslednjih godina, poslednjih deset godina, ona se više oslanja na to da treba da učimo više od prirode i iz nje uzimati elemente i mehanizme, i graditi već slično njoj društvene sisteme, političke, socijalne, i tehnološke intrumente. Ja ipak vidim da čovječanstvo shvata da treba sve uzimati iz prirode, da ona sve to ima. I stoga, u našem odnosu prema čovjeku, u gradnjenju društva, u ispravnom građenju porodice, u pravilnoj izgradnji okoline za svakog od nas, i vaspitanje čovjeka u vrtićima, školi, fakultetu, itd mi moramo, u principu, tražiti odgovore kod prirode. I odatle, ja mislim, da ćemo moći podvući, barem tako kaže nauka kabala, ona se bazira samo na empirijskim znanjima prirode, samo na istraživanju prirode, ništa više, i zato odatle, ako budemo uzimali svoja znanja, postepeno ćemo doći do harmonije sa prirodom, a to zapravo predstavlja osonovu našeg zdravog, dobrog postojanja. 

четвртак, 03. април 2014.

PRIČA O MALOM POTOKU

Priča o malom potoku, koji se pretvorio u veliku reku pomažući drugima



 U dalekoj zemlji, planinsko jezero i potok, živeli su jedno pored drugog.
Jezero se nalazilo u podnožju planine, a potok je bio iznad, na samoj planini.
Jezero je bilo veoma ponosno na sebe.
„Mali potoče, pogledaj kako sam lepo, veliko i čisto“- reklo je jezero.
„Da“- odgovorio je potok. „Ti si veoma lep. Sigurno imaš mnogo prijatelja. Uostalom, toliko si veliko da svako ko poželi može da pije tvoju bistu vodu. Ali ja sam mali, i niko me ne primećuje.“
„Ha-ha-ha“- jezero se nasmeja. „Zašto bih ja dao svoju vodu drugima? Na taj način bih i ja postao mali.“
Jednoga dana planinska koza je prišla jezeru.

среда, 02. април 2014.

NAJLEPŠI CVET U BAŠTI

Priča o cvetu koji je postao nešto posebno tek kada je postao deo buketa



Kako se leto približavalo kraju, cveće u bašti želelo je da zna koji je cvet najbolji.

Tada, roze ruža reče: “Mi smo najlepše, jer mi smo cveće koje prvo cveta u proleće.“
Bela margarete rekoše: “O, ne, mi smo najlepše, jer mi imamo divne cvetove tokom čitavog leta.“

Velike žute, jesenje ruže  rekoše: “Ne budite smešni! Mi smo najbolje, jer  mi smo poslednje cveće koje cveta u jesen.“

петак, 14. март 2014.

NEVIDLJIVE VEZE



NEVIDLJIVE VEZE

Nekada davno, živeo je jedan zli kralj. Veoma često povređivao je ljude oko sebe –  i odrasle i decu. Bio je veoma zao, i mrzeo je sve što ga okružuje!

Jednog letnjeg dana, kralj je pogledao kroz prozor svog zamka. U blizini je ugledao neobičnog stranca i mnogo ljudi okupljenih oko njega. Neznanac je nešto govorio, a ljudi su ga slušali i veselo se smejali. Zli kralj nije voleo ni smeh ni radost. Naredio je svojoj straži da stranac bude uhapšen i odveden u tamnicu. Tako je i urađeno.

Dan se polako završavao i kralj je pošao na spavanje. Dok je udobno ležao u svom kraljevskom krevetu, zatvorio je oči i pokušao da zaspi. Tonuo je u san, i snovi su mu dolazili. Odjednom je ugledao stranca.

„Šta radiš u mojoj sobi?“ – viknu kralj uznemireno! „Trebalo bi da budeš u zatvoru!“

„Ne, nisam u zatvoru“, rekao je stranac, s vedrim osmehom na licu. „Ja nisam neka obična osoba. Ja sam čarobnjak. I, mi sada zajedno idemo na put“. 

„Straža, straža!“ – vikao je kralj u paničnom strahu, ali bilo je prekasno. U glavi mu se sve zavrtelo, i spavaća soba je nestala...




Kad je ponovo otvorio oči, bio je u velikom, lepom gradu. Svuda oko njega bilo je puno ljudi, ali taj prizor je zbog nečega bio veoma čudan. Kad je malo bolje pogledao, video je da su svi ljudi među sobom povezani sjajnim nitima. Isto tako je video da iste niti povezuju ljude i sa životinjama i sa biljkama.

„Šta je ovo!?“ – pitao je kralj u čudu. Mogao je lako da se kreće kroz ove veze, a da ih uopšte ne pokida. Bile su kao zraci svetlosti.

„Ovo je veza između svega što postoji na planeti. Svi ljudi na planeti zavise jedni od drugih, zavise i od životinja i biljaka, a i one su međusobno zavisne. Svi su deo jednog organizma. Ove niti su energija ljubavi i dobrote koja omogućava svima da žive u radosti i sreći. Ako bi ljudi ove niti ljubavi prekinuli mržnjom, neprijateljstvom, prevarama i pohlepom, tada bi sebi doneli patnju i tugu. I, ukoliko bi neko povredio čak i samo jednu osobu, time bi mnogim ljudima prouzrokovao propast i nesreću. On bi tako moga da uništi životinje, biljke i čitav život“.

„Sve su to prave gluposti!“ – vikao je zli kralj. „Kakva je ovo planeta?“


„Ovo je planeta gde je i tvoje kraljevstvo“ – reče čarobnjak. „Samo sam ti dao priliku da vidiš šta zaista postoji. Naravno, ti to, inače, ne možeš da vidiš, zato što je nevidljivo. Moraš da razumeš da ako nanosiš štetu, ne samo da ćeš uništiti svet koji te okružuje, već ćeš na kraju da uništiš i sebe“.

„Gluposti! To ne može biti!“ – besneo je kralj. I ubrzo zatim, kralj je silovito pojurio svojim kočijama, neoprezno se sudario s jednim pešakom, i gurnuo ga u reku. Čarobnjak tada odmahnu glavom u znak neodobravanja, mahnu rukom i ...

U tom trenutku kralj se probudio u svojoj sobi, veoma neraspoložen. Istog trenutka poslao je stražare da provere šta se dešava s neobičnim strancem, ali oni su se vratili i rekli da je tamnica prazna. Čarobnjak je nestao ...

Kralj se tada jako razbesneo i pozvao je dželate da pogube stražu. Ali svi dželati su bili slepi, jer je, rano tog jutra, jedna velika sjajna zvezda proletela nad kraljevstvom, i svako ko je pogledao u nju postao je istog trenutka slep.

I većina ljudi pogledala je u ovu neobičnu svetleću pojavu, jer je veliki deo podanika kraljevstva rano išao da radi, kako im je kralj ranije i naredio.

„Zašto ljudi na osmatračnicama za zvezde nisu radili svoj posao?“ – vikao je kralj u besu.
Vrlo brzo se saznalo da je čovek u osmatračnici video da zvezda dolazi, a isto tako i da je poslao poruku po jednom od svojih ljudi da upozori sve u kraljevstvu. Ali neko je gurno glasnika u reku, i poruka nije ni stigla do ostalih ljudi.


Sada su skoro svi bili slepi, i na ulicama je nastao potpuni metež. Slepi seljaci nisu mogli da rade na polju niti da brinu o životinjama. Gladne životinje su bežale u divljinu. Sve cveće je uvenulo, jer nije bilo nikoga da ga zaliva. Bašte su opustele. Niko nije mogao ništa da radi niti išta da napravi. Niko nije mogao da služi kralja. Strah i užas su zavladali kraljevstvom.

Gladan, preplašen i osiromašen kralj odlučio je da se sakrije. Međutim, iznenada se ispred njega pojavio čarobnjak. Baš kad je zli kralj krenuo da ga napadne, ugledao je blistavu nit koja ih je povezivala i zastao je.

„Znači, sve ovo je istina?“ – prestravljeno je upitao kralj.



„Da, istina je“, odgovori čarobnjak. „Sada si i sam video kako je sve međusobno povezano. Video si kako svi zavisimo jedni od drugih. I ranije sam ti dao priliku da to vidiš! A šta si ti uradio?"

„Oh, šta sada treba da uradim da se sve vrati kao što je bilo?“ – plakao je kralj.
Ali čarobnjak se samo nasmešio i nestao poput daška vetra.

Kralj se probudio, ustao iz svog kraljevskog kreveta i stao kraj prozora. Bio je to sasvim običan sunčan dan i ljudi su uobičajeno prolazili. Ugledao je neznanca kako nedaleko od njegovog zamka stoji okružen ljudima. Neznanac je nešto pričao, a ljudi su se veselo smejali.

„Straža!“ – viknuo je kralj snažno, ali odmah se prenuo i mirno rekao: „Idite i dovedite ovog čoveka. Ponudite mu hranu i prenoćište, i pitajte ga da li mu još nešto treba“.


U tom trenutku, čim je izgovorio ove reči, kralj je video da su svi povezani zlatnim nitima. I, svuda gde se sjaj ovih niti video, videlo se, u stvari, da postoji energija ljubavi i dobrote koja povezuje sve ljude. To je značilo da će svi živeti srećno do kraja života u slozi, radosti, miru i ljubavi.


AUTORI CRTEŽA:
Deca iz našeg vrtića

Priča preuzeta sa sajta KABBALAH STORIES

NAŠE KEFALICE


NAŠA ISKUSTVA U RADU SA DECOM IZ VRTIĆA
PITANJA I ODGOVORI NA OSNOVU PRIČE „NEVIDLJIVE VEZE“ 



Drugari, pročitaću vam jednu lepu, priču.
Nekada davno, živeo je jedan kralj, koji je bio jako zao.... (ovde pročitaj priču)

Dušan - To uopšte nije lepo!

Nakon pročitane priče, 
Ognjen izjavljuje - Priča je baš kratka!

Da li je priča zaista kratka, ili je nešto drugo u pitanju?
Pavle - Ne, nije kratka, nego mu je brzo prošlo zato što je uživao!

Kako ste zamislili nevidljive veze između ljudi?
Ogi - Ja sam video da su svi ljudi od zlata.
Kalina - Meni su ljudi bili prekriveni dijamantima.
Antonija - Meni su svi ljudi sijali, kao da su od zlata.

Šta vam govori to da su vam ljudi izgledali kao da su od dijamanata i zlata?
Ogi - Da su svi ljudi vredni.
Pavle - Da su svi ljudi dragoceni.

Što kralju nisu bili svi ljudi dragoceni, jednako vredni? Zašto nije voleo da se ljudi smeju i zabavljaju, budu radosni?
Dušan - Zato što je bio sebičan.
Dušan C. - Zato što je hteo samo za sebe.

Šta je ono što vas čini radosnim?
Nađa - Ja sam srećna kada dobijem novu igračku.
Dušan S. – Radostan sam kad se prskam s tatom u bazenu.
Jana - Radosna sam kad procvetaju ruže!
Pavle - Kad pobeđujem!
Marija - Radosna sam kad se golicam sa tatom.
Lena - Kad se tata vrati iz Francuske, pa mi donese igračku.
Antonia - Kad se tata vrati iz Moskve, pa mi donese igračku.
Sara - Kad pobedim tatu u šahu.
Dušan C. - Sretan sam kad su svi živi i zdravi!

Zašto je pad glasnika u vodu, izazvao tako strašne posledice?
Dušan C. - Zato što su svi ljudi povezani!

KA RADOSTI I SREĆI



Nekada smo svi bili povezani zajedno, isprepletani kao zupčanici jednim zakonom, zakonom međusobne ljubavi. I zvali smo se jedinstvena duša  i za nas je to bila prava sreća. Ali odjednom se sve promijenilo, odjednom su se uzdigle egoistične želje u nama i uništile svu ovu sreću. Pali smo u ovaj svijet, koji je mračan, nepravedan i izgrađen na osnovu potpuno drugačijih zakona, zakona egoizma. Željeli smo da nadvladamo komšije, da ih koristimo kako bi dostigli užitak, željeli smo čast i slavu. Počeli smo da jurimo za znanjem, diplomama, akademskim ostvarenjima. Željeli smo da zgrćemo novac, što više to bolje, jer s novcem osoba može da kupi sve što zaželi. Ali da li je zaista tako? To nas nije učinilo sretnima. Počeli smo da mrzimo jedni druge. I tek kad smo postali očajni, onda smo se iznenada sjetili da smo nekada bili sretni, kada smo svi bili povezani jedni s drugima, kao zupčanici. Napokon smo se sjetili toga i čeznuli da se vratimo u to stanje. I tako smo i uradili. Svi su bili ujedinjeni i nanovo shvatili šta znači pravi sretan život.

Autor:
Michael Laitman