петак, 06. фебруар 2015.

DEPRESIJA KOD DECE




Izvod iz teksta: 

"Čovjek treba da zna zašto živi. I kada on sve ima, on zaista ne vidi svrhu života. Ono sto zovemo depresija, je unutrašnja praznina, koja u stvari, uopšte nije praznina. Današnja globalna depresija je osjećaj nedostatka životne sile. Nemamo dovoljno životne sile. Otuda, dolaze  problemi roditelja u naše vrijeme. Moramo živjeti radi naše djece. To je problem. Živjeći za njih, sebe ispravljamo. I ovako je rečeno: “Onaj koji vraća srca očeva djeci i srca djece očevima“. To treba da nas nauče naša djeca.

Mi smo prevarili svoju generaciju, nismo uspjeli na vrijeme. Mi se nalazimo u prelaznom procesu, mi se nalazimo između epoha. Ljudi su htjeli mjenjati tehnologiju okolo sebe, ne shvatajući, da je potrebno sebe promjeniti. Ogromna je svjetska kriza u svim oblastima, problemi zdravlja, problemi ekonomije – sve to zahtjeva kardinalne reforme, koje trebaju da mijenjaju ne u spoljnom svijetu, već u nama samima. Ne možete ni zamisliti kako i najmanji pokret u smjeru ove promjene, u smjeru savršenstva, međusobne harmonije, sklada sa prirodom – možemo potpuno promijeniti svijet, promjeniti našu djecu i sami sebe, i postićićemo  unutrašnju ravnotežu u našoj porodici.

Napravili smo za sebe svemoguće igračke: televiziju, internet, modu, svakakve komjuterske zabave, i time, naravno se nismo podigli na sledeći stepen. Ipak, čovjek ne želi da se mijenja. Ali, mada Čovjek ne želi da shvati, da mora on da se mijenja i da postane savršen, a ne tehnologija oko njega.”  

***
Voditelj:  Dobar dan, gospodine  Laitman.

Dr Lajtman: Dobar dan.

Voditelj: Tema naše današnje emisije je „Dječja depresija“. Dok sam se pripremala za današnju emisiju došla sam do sledećeg podatka: Da poslednjih 15-20  godina, je jako rasprostranjena dječja depresija.

Dr Lajtman: Da, to je u poslednje vrijeme.

Voditelj:  I doktori uopšte ne znaju šta sa time raditi. Oni ne mogu da nađu razlog.

Dr Lajtman: A kod odraslog čovjeka oni mogu naći razlog?

субота, 29. новембар 2014.

KABALISTIČKA PSIHOLOGIJA 2

Kabalistička psihologija – 2. dio
Voditelj:  Dobar dan dragi gledaoci, mi smo ponovo sa našim posebnim gostom, kabalistom, profesorom doktorom Lajtmanom, i nastavljamo seriju naših emisija o etapama životnog puta. Dobar dan profesore, eto ponovo smo se sreli i ponovo imamo priliku da Vam zadamo pitanja. U prošloj lekciji zaustavili smo se na dječjem uzrastu od 6 do 9 godina, ja imam još neka pitanja, pa bih se vratio nazad. 

Ja imam pitanje vezano za kaznu i nagradu. U ovom uzrastu kako smatrate da treba kažnjavati i nagradjivati djecu.

Laitman: Kao prvo, potrebno se odnositi prema djeci tako da ona shvate da postoji veza između kazne, nagrade i prestupa, i da bi oni razumijeli da je kazna ne kazna, već vaspitanje, a nagrada nije nagrada, već prirodna pravilna posledica pravilnog postupka i što u bilo kom slučaju odnos roditelja ka njima je samo za njihovu korist.

Kako to uraditi?

Potrebno je na takav način postaviti sebe, govori kabala vaspitaču, da dijete ne bude u trenutku kada vrši prestup kažnjen, da takva kazna bude napravljena kako treba, i da tako djeluje na njega da sledeći put izbjegne taj prestup i tu grešku u ponašanju.

Zato, najbolje je izabrati posebno vrijeme u nedelji, kada se sumiraju svi događaji za prošlu nedelju i ponavljaju se,  tj presabiraju se sa djetetom i govori se o tome: da, sada je za tebe spremna takva kazna, da li misliš da ce ti pomoći ovakva kazna za sledeći put, da ne prelaziš ove granice ili ti je potrebna druga vrsta kazne, ti i ja zajedno radimo na tvom egoizmu, ti si ovdje kao sa strane u odnosu na tvoj egoizam, pogledajmo ga izdaleka, i šta misliš, šta treba da radimo sa tim štetnim stvorenjem koje se nalazi u tebi?

KABALISTIČKA PSIHOLOGIJA 1




Voditelj: Dobar dan dragi prijatelji. Zovem se Anatolij Uljanov. Ja sam profesionalni psiholog, psihoterapeut i danas vas pozivam na jedno vrlo posebno putovanje, jer danas imamo mogućnost da razgovaramo sa vrlo mudrim čovjekom koji je upoznat sa naukom kabale, drevno znanje, i prolazeći kroz različite tehnike, došao sam do toga da je najjasije i najbolje sistematizovano znanje daje nauka - kabala. Dobar dan poštovani profesore.

Mihail Lajtman: Dobar dan.

Voditelj: Ovo nije prvi put da se nas dvoje srećemo i jako mi je drago što imam mogućnost da Vam postavljam pitanja i da razgovaramo o stvarima koje su se pojavile upravo tokom ovih mjeseci tokom kojih se nismo vidjeli. Počeću od tipologije. U psihologiji to je jako važna osnova jer počinje od opšteg ka pojedinačnom i postoji jedan problem. Problem se zasniva u tome da detaljne i jasne tipologije u psihologiji ne postoji. Jedan specijalista uzima i dijeli, recimo život čovjeka, od rođenja do smrti na četiri dijela, drugi dijeli na pet djelova, odnosno ko kako misli tako i misli. A potrebno je detaljno napraviti strukturu znanja. Da li biste mogli sa tačke gledišta kabale da nam kažete kakve su etape života čovjeka, koliko ih je, onako generalno... Da nam kažete koje su to etape i koje zadatke ima čovjek, tačnije šta treba da prođe čovjek i šta treba da radi.

Mihail Lajtman: Prije svega treba da shvatimo da naš život nije slučajan i koliko otkrivamo prirodu toliko otkrivamo njene zakone i veze, vidimo da je apsolutno sve međusobno povezano i globalno i pojedinačno, kao i u našem organizmu, svi njegovi elementi i sistemi su međusobno povezani i opredjeljuju jedan drugog. Stoga treba da shvatimo, da već postoji početak i postoji kraj i postoji neki cilj koji na kraju treba da postignemo. Mi ne vidimo ka čemu čovječanstvo ide, ali taj cilj u prirodi ipak postoji. Vidimo koliko svaki dio i djelimično djelovanje su međusobno povezani, kako opredjeljuju jedan drugog, i kakva mudrost postoji u toj cjeloj posledičnosti događaja. To je normalno, čak i tamo gdje se gubi sa horizontom naša poznavanja prirode i kuda mi idemo, svejedno, normalno, priroda ima taj plan. Čak i više od toga, mi i sada otkrivamo da razlog posljedičnog razvoja događaja, ono se ne određuje na početku već od kraja. Kakav cilj želimo da dostignemo, to do tog cilja, odnosno ne želimo mi stići do tog cilja, već priroda, do tog cilja nas ona i vodi. Odnosno, konačno stanje, treba biti od početka poznato. I tada ka njemu jasno ide naš razvoj, a to što mi ne razumijemo, i ne znamo to krajnje stanje, baš zbog toga nam se čini da naš razvoj bez sistema i nikuda ne vodi... Odjednom dinosaurusi pa se onda nešto drugo pojavljuje, neke kataklizme, mi ne vidimo široke uzročno-posledične povezanosti. Ali to mi ne vidimo, a priroda ih ipak ima. Imamo dovoljno činjenica o tome da zaista treba da se odnosimo ka prirodi kao prema jako mudrom mehanizmu, u kojem već unaprijed postoji naše sledeće stanje i postoje jako daleki, daleki ciljevi. I stoga, znate kako se kaže, glupom čovjeku se pokazuje pola posla, tako i mi, vidjeći samo dio posla prirode nad nama, donosimo presudu o tome da je ona nerazumna. A zapravo, u njoj postoji takav ogroman razum, a mi hoćemo da se postavimo iznad prirode, a mi smo samo njen dio... I zato takav odnos, onnas dovodi do potpuno drugačijih zaključaka u odnosu sa prirodom, ekologijom, uopšte, ka nama samima, ka našim životima. Odnosno, mi moramo više da slušamo prirodu, iz nje uzimati primjere, i zaista, kako i vidimo, upravo nauka poslednjih godina, poslednjih deset godina, ona se više oslanja na to da treba da učimo više od prirode i iz nje uzimati elemente i mehanizme, i graditi već slično njoj društvene sisteme, političke, socijalne, i tehnološke intrumente. Ja ipak vidim da čovječanstvo shvata da treba sve uzimati iz prirode, da ona sve to ima. I stoga, u našem odnosu prema čovjeku, u gradnjenju društva, u ispravnom građenju porodice, u pravilnoj izgradnji okoline za svakog od nas, i vaspitanje čovjeka u vrtićima, školi, fakultetu, itd mi moramo, u principu, tražiti odgovore kod prirode. I odatle, ja mislim, da ćemo moći podvući, barem tako kaže nauka kabala, ona se bazira samo na empirijskim znanjima prirode, samo na istraživanju prirode, ništa više, i zato odatle, ako budemo uzimali svoja znanja, postepeno ćemo doći do harmonije sa prirodom, a to zapravo predstavlja osonovu našeg zdravog, dobrog postojanja. 

четвртак, 03. април 2014.

PRIČA O MALOM POTOKU

Priča o malom potoku, koji se pretvorio u veliku reku pomažući drugima



 U dalekoj zemlji, planinsko jezero i potok, živeli su jedno pored drugog.
Jezero se nalazilo u podnožju planine, a potok je bio iznad, na samoj planini.
Jezero je bilo veoma ponosno na sebe.
„Mali potoče, pogledaj kako sam lepo, veliko i čisto“- reklo je jezero.
„Da“- odgovorio je potok. „Ti si veoma lep. Sigurno imaš mnogo prijatelja. Uostalom, toliko si veliko da svako ko poželi može da pije tvoju bistu vodu. Ali ja sam mali, i niko me ne primećuje.“
„Ha-ha-ha“- jezero se nasmeja. „Zašto bih ja dao svoju vodu drugima? Na taj način bih i ja postao mali.“
Jednoga dana planinska koza je prišla jezeru.

среда, 02. април 2014.

NAJLEPŠI CVET U BAŠTI

Priča o cvetu koji je postao nešto posebno tek kada je postao deo buketa



Kako se leto približavalo kraju, cveće u bašti želelo je da zna koji je cvet najbolji.

Tada, roze ruža reče: “Mi smo najlepše, jer mi smo cveće koje prvo cveta u proleće.“
Bela margarete rekoše: “O, ne, mi smo najlepše, jer mi imamo divne cvetove tokom čitavog leta.“

Velike žute, jesenje ruže  rekoše: “Ne budite smešni! Mi smo najbolje, jer  mi smo poslednje cveće koje cveta u jesen.“

петак, 14. март 2014.

NEVIDLJIVE VEZE


Nekada davno, živeo je jedan zli kralj. Umeo je veoma često, povređivati decu i odrasle.Bio je opaki, zli tiranin, koji je mrzeo sve oko sebe!


Jednog letnjeg dana, kralj pogleda kroz prozor svog dvorca i ugleda stranca kako stoji u neposrednoj blizini.Oko njega su se okupljali ljudi u velikom broju. Stranac je nešto govorio, a ljudi koji su ga slušali su se smejali. Bolesni kralj nije voleo ni smeh ni radost. Zato je naredio svojoj straži da ga uhvate i odvedu u tamnicu. Tako je i urađeno.
Dan se polako završavao i kralj leže u krevet. Ležeći udobno u svom kraljevskom krevetu, on zatvori oči i pokuša da zaspi. Kako je tonuo u san, tako su počeli i njegovi snovi. Odjednom, ugledao je stranca.
„Šta ti radiš u mojoj sobi?“- viknu kralj uznemireno, „Ti bi trebalo da si u tamnici!“
„Ne, nisam.“- reče stanac sa vedrim osmehom na licu. „Ja nisam sasvim obična osoba. Ja sam čarobnjak. I mi sada zajedno idemo na put.“
„Straža!“- vikao je kralj u paničnom strahu, ali bilo je prekasno. U glavi mu se sve zavrtelo i spavaća soba je nestala.

NAŠE KEFALICE


NAŠA ISKUSTVA U RADU SA DECOM IZ VRTIĆA
PITANJA I ODGOVORI NA OSNOVU PRIČE „NEVIDLJIVE VEZE“ 



Drugari, pročitaću vam jednu lepu, priču.
Nekada davno, živeo je jedan kralj, koji je bio jako zao.... (ovde pročitaj priču)

Dušan - To uopšte nije lepo!

Nakon pročitane priče, 
Ognjen izjavljuje - Priča je baš kratka!

Da li je priča zaista kratka, ili je nešto drugo u pitanju?
Pavle - Ne, nije kratka, nego mu je brzo prošlo zato što je uživao!

Kako ste zamislili nevidljive veze između ljudi?
Ogi - Ja sam video da su svi ljudi od zlata.
Kalina - Meni su ljudi bili prekriveni dijamantima.
Antonija - Meni su svi ljudi sijali, kao da su od zlata.

Šta vam govori to da su vam ljudi izgledali kao da su od dijamanata i zlata?
Ogi - Da su svi ljudi vredni.
Pavle - Da su svi ljudi dragoceni.

Što kralju nisu bili svi ljudi dragoceni, jednako vredni? Zašto nije voleo da se ljudi smeju i zabavljaju, budu radosni?
Dušan - Zato što je bio sebičan.
Dušan C. - Zato što je hteo samo za sebe.

Šta je ono što vas čini radosnim?
Nađa - Ja sam srećna kada dobijem novu igračku.
Dušan S. – Radostan sam kad se prskam s tatom u bazenu.
Jana - Radosna sam kad procvetaju ruže!
Pavle - Kad pobeđujem!
Marija - Radosna sam kad se golicam sa tatom.
Lena - Kad se tata vrati iz Francuske, pa mi donese igračku.
Antonia - Kad se tata vrati iz Moskve, pa mi donese igračku.
Sara - Kad pobedim tatu u šahu.
Dušan C. - Sretan sam kad su svi živi i zdravi!

Zašto je pad glasnika u vodu, izazvao tako strašne posledice?
Dušan C. - Zato što su svi ljudi povezani!

KA RADOSTI I SREĆI



Nekada smo svi bili povezani zajedno, isprepletani kao zupčanici jednim zakonom, zakonom međusobne ljubavi. I zvali smo se jedinstvena duša  i za nas je to bila prava sreća. Ali odjednom se sve promijenilo, odjednom su se uzdigle egoistične želje u nama i uništile svu ovu sreću. Pali smo u ovaj svijet, koji je mračan, nepravedan i izgrađen na osnovu potpuno drugačijih zakona, zakona egoizma. Željeli smo da nadvladamo komšije, da ih koristimo kako bi dostigli užitak, željeli smo čast i slavu. Počeli smo da jurimo za znanjem, diplomama, akademskim ostvarenjima. Željeli smo da zgrćemo novac, što više to bolje, jer s novcem osoba može da kupi sve što zaželi. Ali da li je zaista tako? To nas nije učinilo sretnima. Počeli smo da mrzimo jedni druge. I tek kad smo postali očajni, onda smo se iznenada sjetili da smo nekada bili sretni, kada smo svi bili povezani jedni s drugima, kao zupčanici. Napokon smo se sjetili toga i čeznuli da se vratimo u to stanje. I tako smo i uradili. Svi su bili ujedinjeni i nanovo shvatili šta znači pravi sretan život.

Autor:
Michael Laitman