OCENE U ŠKOLI NISU POTREBNE

 

Ocene u školi nisu potrebne

Komentar: „Škola vas ne uči da budete srećni”. To je napisao jedanaestogodišnji dečak. 

Moj odgovor: Tako je!  Danas se u školi prosto pokazuje da su tupost, poslušnost i potiskivanje sreće normalna stanja. 

Pitanje: Ali u principu, slogan škole treba da bude: „Treba da učimo decu da budu srećna”? 

Odgovor: Da, treba  da odgajamo srećne ljude. 

Nama je potrebna škola koja podučava ispravnom pristupu prema svetu, prema životu, prema prijateljima, prema nastavnicima i prema roditeljima, a to ne zahteva ocene koje vam daje neko drugi, već umesto toga vi, dok vas uče, sami sebi dajete ocenu. 

Pitanje: Možete li takve zahteve da postavite čak i malom detetu?

Odgovor: To je ono čemu treba da težimo. Objasnite im ovo tako da bi oni sami mogli da ocenjuju predmete, udžbenike, svoje nastavnike i tako dalje. 

Komentar: Znači, dete može da kaže: „Danas nisam bio u formi. Trebalo je da pročitam ovo i da još malo poradim na tome”. 

Moj odgovor: Tako je.

Pitanje: Postoji strah od grešaka. Škola nas ne uči da je moguće i da je potrebno da pravimo greške. Uzgred, to je ono što kaže jedanaestogodišnji dečak. Da li mislite da čovek treba da pravi greške? 

Odgovor: Slažem se sa njim. 

Pitanje: Onda, da li je greška važna stvar? I da li pojedinac treba da pravi greške? 

Odgovor: To je neizbežno. 

Pitanje: A šta ukoliko napravim grešku? 

Odgovor: U redu je. Popraviću je, naučiću iz nje čak i više nego iz nečega što sam uradio bez greške. 

Pitanje: Znači, ovo je još važnije od toga da idem napred bez greške? 

Odgovor: Mi stalno grešimo i ispravljamo sebe, grešimo i ispravljamo sebe. 

Komentar: Trolovanje, ismevanje među drugovima iz razreda je često krivica nastavnika koji izlažu decu ismevanju. 

Moj odgovor: Da bi dete živelo u takvom društvu, ono treba da bude podučeno tome kako da se ispravno odnosi prema društvu, prema okolini, i da je moguće da ovo postoji i postojaće sve dok ne ispravimo svoju prirodu. Priroda čoveka je ta koja ga primorava da bude iznad drugih po svaku cenu. 

Pitanje: A to što me sada ponižavaju, da li je to samo ljudska priroda? 

Odgovor: Da, to je njihova priroda, ništa ne može da se učini. Ali ja moram da razumem njihovu prirodu i nekako, na neki način da im oprostim, da ih prihvatim takve kakvi jesu. A možda čak i da ih  ovime ispravim. 

Pitanje: I ja treba da osećam da je to i moja priroda; ona je ista, i može mi se desiti da i ja uradim isto? 

Odgovor: Naravno, da. 

Pitanje: Tako, Vi biste želeli da uvedete reči „priroda čoveka”, „egoizam” već od prvog razreda, tako da dete to oseti? 

Odgovor: Čak i ranije. 

Komentar: Količina domaćih zadataka. „Mislim da domaći zadaci ne utiču na uspeh i obrazovanje dece”, kaže jedanaestogodišnji dečak. 

Moj odgovor: Mislim da domaći zadaci izazivaju odbojnost, mržnju prema školi. I otuda, oni nisu potrebni. Ono što je potrebno jeste to da dete jednostavno ode u školu (čemu god da ga uče i kako god da ga uče, bolje ili gore, manje ili više zanimljivo), ali kad se vrati kući da mu taj domaći zadatak ne stoji nad glavom. 

Pitanje: Tako da on nema teret: „Ovo moram hitno da uradim, kako ću sutra u školu!” A umesto domaćeg zadatka, šta treba da bude? 

Odgovor: Umesto domaćeg zadatka treba da bude apsolutno slobodno vreme, donekle usmereno, ali da oseća da je slobodno, da se dete samo opredeli čime želi da se bavi. 

Pitanje: Ono samo? Da pronađe svoju sopstvenu oblast? 

Odgovor: Da, svako da se bavi nečim. Imali smo mnogo klubova ranije. Ne znam, da li ih sada ima. 

Komentar: Ne verujem. Postojali su pionirski domovi, klubovi. 

Moj odgovor: Bio je ogroman Dom pionira! I u njemu veliki broj klubova, i svi su bili besplatni. Mogao si da odeš i upišeš se gde god si želeo. Čak i u nekoliko ukoliko si želeo! I išao si tamo, učio. 

Komentar: Sećaš li se kluba modeliranja, radio-kluba? 

Moj odgovor: Da, i ni za šta nisi plaćao. Ja sam, između ostalog, išao u foto-klub. Fotografski papir, hemikalije, sve je bilo besplatno. Apsolutno sve besplatno! To je tako neverovatno! 

Komentar: I kako toplo su se nastavnici u klubovima odnosili prema deci! 

Moj odgovor: Da, tamo su radili ljudi sa takvim karakterom. 

Pitanje: Gde je sve to nestalo? Šta je bilo toliko loše u vezi s tim? 

Odgovor: Vreme! Vreme više nije isto. Upali smo u tako loš period.

Komentar: „Upali smo u to”, to bi trebalo da bude naziv ove priče. 

Moj odgovor: Da. 

Komentar: „Škola te ne priprema za život u odraslom dobu”, to je ono što ovaj dečak misli. 

Moj odgovor: Zapravo mislim da ništa ne može da te pripremi za život u odraslom dobu. Samo se uronimo u njega, kao u vrtlog. I to je to. A onda svako pliva na svoj način. 

Pitanje: Šta je priprema za život u odraslom dobu, kad već govorimo o tome? 

Odgovor: Ovde je potrebno da napravimo posebne, apsolutno jasne, realistične slike iz života.

Pitanje: U školi? Baš za decu tako da ona nauče da se iz njih izvuku, da se snađu u njima i tako dalje? 

Odgovor: Da, da razgovaraju o tome i tako dalje. Sa druge strane, treba im dati neke obrasce, ali realne. Na primer: „Kako bi postupio ukoliko bi…” i onda im ispričate priču.

Komentar: Znate, zaključak ovog dečaka je veoma zanimljiv. On kaže: „Mislim da bi najvažniji predmet u školi mogao da bude predmet gde nas uče da razumemo jedni druge. Naposletku, sposobnost komunikacije je najvažnija stvar”. 

Moj odgovor: Upravo tako! 

Komentar: Kao da vas sluša. 

Moj odgovor: Postavite ga za ministra prosvete. I to je to. 

Komentar: Nije potrebno nikakvo znanje, samo takvi zaključci. 

Moj odgovor: I stavite sve ove sadašnje ministre u školu.

Link - Grades Aren’t Needed in School

Video