четвртак, 16. април 2020.

MALI NILSKI KONJ



MALI NILSKI KONJ
Priča o malom nilskom konju koji je postao srećan kada je upoznao prijatelja


„Da li ste sreli našeg malog nilskog konja?“

„Čekaj.... ti pričaš o malom nilskom konju?“

„Dobro, da počnem priču ispočetka. Ispričaću vam, kako je mali nilski konj postao najsrećniji nilski konj na svetu. Kako se to dogodilo, pitate se? Poslušajte priču...“

Jednom davno mali nilski konj se mrzovoljno odmarao u svojoj močvari. Nije bio baš najbolje raspoložen. Da budem iskren, njegovo raspoloženje je bilo veoma loše. Bio je toliko loše da gore nije moglo da bude. Zamislite ovo: nebo je bilo oblačno, izgledalo je neprijateljski i dosadno; voda je bila siva i mutna; čak su i plaža i drveće izgledali beživotno  i neinspirativno. Povrh toga, miris u močvari je bio jako neprijatan....bljak! Da ste vi bili nilski konj i vi biste ronili suze od dosade, takođe!

Mali nilski konj je gledao oko sebe i video da se ostali nilski konji odlično zabavljaju. Oni su sa velikom žarom jeli svoj ručak, zatim su se malo opuštali i  dremali, a onda jeli još više. Gledajući život iz svog ugla, nisu mogli da shvate zašto je mali nilski konj bio toliko nesrećan. Šta je drugo mogao da traži od života?

Mali nilski konj je osećao da je drugačiji od ostalih i zbog toga je bio vrlo zabrinut. Da s njim nešto nije uredu? Možda je on nilski konj s nekom greškom? Ili je možda samo bolestan? 

Mali nilski konj je duboko udahnuo i počeo da duva velike i sive balone. Blub- blub- blub... Ali, to ga uopšte nije oraspoložilo, i dalje mu je bilo dosadno.

Uostalom, niko nije mogao da vidi balone koje je pravio i ni sa kim nije mogao da podeli svoju zabavu....

Mali nilski konj je pustio još jedan uzdah duboko u vodi. Ali, ni to nije pomoglo i odlučio je da se preseli bliže plaži.

„Izgleda da ću uvek biti tužan i sumoran nilski konj!“ razmišljao je.

Dani su se odugovlačili kao dosadni redovi i ništa se nije dešavalo, ništa ama baš ništa. Zamislite tu dosadu - bilo je strašno!

Odjednom je u blizini začuo veselo pevanje i mali nilski konj se našao licem u lice s  razigranim malim majmunom.



„Hej, drugar! Kakav divan dan, zar ne misliš i ti tako?!“ uzviknuo je mali majmun.

„M-m-m-m...m-m-m...m-m-m...“ uzdahnuo je mali nilski konj tri puta.

Znate li zašto je on uzdahnuo?

Zato što mu je bilo neverovatno dosadno! I mali nilski konj odluči da kaže malom majmunu kako je on verovatno, najjadniji nilski konj na svetu.

Mali majmun, klimnu glavom saosećajno.

„Hej, znam zašto ti je dosadno, ti si sve vreme sam! Tebi je potreban prijatelj!“

„Prijatelj?  Gde da nađem prijatelja? U mojoj močvari ga nema, to je sigurno!“ mali nilski konj je pogledao sumnjičavo u mutnu vodu.

„Možda ga mogu kupiti u prodavnici gde moja mama kupuje hranu i slatkiše?“

„Nisam siguran, zapravo, čisto sumnjam. Hajde da pogledamo okolo, možda nekome nije bio potreban prijatelj, pa ga je ostavio tu negde? Ili je možda neko izgubio jednog?“

„Izgubio prijatelja?!“ mali nilski konj je bio toliko šokiran da je drugi balon, koji je duvao, pukao. Ppppp...

„To ne može da bude! Prijatelj je prava dragocenost!“

I tako su dva mala stvorenja, započela potragu za prijateljem. Ali, postojao je jedan problem - nisu znali kako prijatelj izgleda! 

Da li ima rep? 

Da li je njegova koža prugasta? 

Da li je bodljikav ili ima krzno? 

I gde mogu da nađu tog misterioznog prijatelja?

Obišli su šumu u krug, ali ništa  posebno nisu videli. Ili, nikog posebnog, da budem precizniji.

Odrasli su bili zaposleni, bavili su se svojim pitanjima: pripremali hranu, hranili svoju decu ili čistili.

„Znao sam!“ mali nilski konj je postajao sve tužniji i tužniji.

„Ja ću uvek biti sam. Nikada neću naći prijatelja!“

„Ne budi glup!“ povikao je mali majmun. „Još nismo pretražili celu šumu. Tvoj prijatelj je sigurno negde blizu. Sigurno ćemo ga naći!“

I tako su mali nilski konj i mali majmun nastavili dalje da traže, zavirivali su u svaki grm, penjali se na vrh brda i gledali odozgo, ali ipak nisu mogli da nađu ono šta su tražili. Zamislite to!

Najzad su seli na oboreno drvo, potpuno razočarani. Oči malog nilskog konja počele su da se pune ogromnim, teškim suzama koje su nadolazile kao poplava koja je pretila da prekrije celu šumu.



„Mrzim ovo što moram da ti kažem, ali šumska stvorenja nisu spremna za još jednu kišnu sezonu!“ začuo se glas odmah pored njih. Bio je to stari deda Porkupin.

Svako u šumi je znao da je bio veoma mudar.

„Ja-ja-ja  ni-ni-ka-da  ni-sam  i-i-mao  pri-ja-telja.“ jecao je mali nilski konj.

„Ali ti već imaš prijatelja!“ rekao je Porkupin.

„Stvarno?“ mali nilski konj je odjednom prestao da plače. „Ali, gde je on?“

„Tu je pored tebe.“ osmehnuo se deda. „On je sve vreme bio tu pored tebe. On je tvoj pravi iskreni prijatelj.“

„Majmun? Ali on ni ne liči na mene!“ mali nilski konj je bio zbunjen.

„On nije veliki kao ja, ne može čak ni mehuriće da pravi! Mislio sam da je prijatelj nešto veliko i roze boje, lepo i tajanstveno, kao džinovski šareni balon! Kao poklon!“

„Naravno, prijatelj je najveći poklon na svetu.“ složio se Porkupin. „Ali, ne izgledaju uvek onako kako ih mi zamislimo. Kada je reč o prijateljima, boja uopšte nije bitna. Prijatelj je neko ko misli na tebe, ko ti pomaže i brine o tebi, i neko ko želi da ti budeš srećan.“

„Onda sam ja najsrećniji nilski konj na svetu!“ skočio je i počeo da pravi balone s radošću. „Hvala ti majmune!“

Mala stvorenja su sedela na livadi, milovani sunčevim zracima.

„Samo pogledaj kako je sve lepo!“ divio se mali nilski konj. „Nebo je čisto i plavo, ptice pevaju i cveće odiše najlepšim mirisom. Zašto to ranije nisam video?“

Čak mu ni močvara nije izgledala sivo i dosadno.

Naprotiv, sve mu je izgledalo divno zato što je život iznenada postao očaravajući i zanimljiv.
Posle svega, sada mali nilski konj ima prijatelja!



Priča preuzeta sa sajta KABBALAH STORIES



Нема коментара:

Постави коментар