петак, 17. април 2020.

KUĆA U KOJOJ NIKO NIJE ŽIVEO



Kuća u kojoj niko nije živeo


Nekada davno, daleko u malom selu, stajala je ogromna stara kuća s visokim kamenim zidovima i veličanstvenim vratima. Ali, za razliku od svih ostalih kuća u selu, ova kuća je bila hladna i nepoželjna. Njeni prozori su bili zapečaćeni, vrata zaključana, a prošlo je mnogo vremena a da ni jedno stopalo nije prešlo njen prag. U svim ostalim kućama u selu živele su srećne porodice, ali u toj kući nije niko živio. Kuća je bila potpuno napuštena.

Ljudi koji su prolazili pored nje, zaustavljali bi se i šaputali: “Kakva čudna stara kuća! Stoji sama, tako velika i prazna!"

Kuća je bila zbunjena. "Šta žele od mene?" čudila se. "Samo stojim ovde, nikome ne smetam. Zašto zure? Da li se boja na mojim prozorskim okvirima ljuštila? Da li su moje šarke zarđale?"

Kuća je nekada bila lepo nameštena i sređena, a takva je ostala i sada. U kuhinji je bilo puno posuđa, u trpezariji puno kristalnih čaša i srebrni pribor za jelo. U gostinjskim prostorijama su bili uredno namešteni kreveti i stolnjak na svakom stolu. Ali kuća je bila vrlo tiha - previše tiha! Teške zavese koje su prekrivale prozore sprečavale su sunce da uđe u prostorije, tako da je kuća iznutra bila mračna i tmurna.
Povremeno je trpezarijski sto pokušavao da razveseli tanjire: "Hajde, tanjiri, poređajte se redom!"

"Zašto?" pitali su. "Ko će da nas napuni hranom?"

"Sveće, siđite s polica!" naredio je sto.

"Zašto? Ko će nas upaliti?" odgovorile su sveće.



Konačno se sto okrenuo prema lepom lusteru u trpezariji. "Hej, lusteru, osvetli kuću!" rekao je. "Imaš više sijalica nego što iko može da prebroji".

"Ali nema nikoga da me uključi", odgovorio je luster. "A čak i kada bih mogao da se uključim, ko bi to video?"

Na kraju, u toj kući je bilo tako dosadno i turobno da nije preostalo ništa drugo nego da se svi posvađaju. Kašike su se svađale sa viljuškama oko toga ko je važniji. Stepenice su mrzovoljno škripale pod tepihom jer je bio suviše prašnjav. Umivaonik je bio besan na slavinu zbog toga što nije puštala vodu. Čak se i mala stona lampa svađala s lusterom.

Kuća se tužno osvrnula oko sebe i shvatila da nešto mora da se učini. Ali, šta? Šta je moglo da se učini? Odjednom, kući je sinula ideja.

"Pitaću kamin", odlučila je. "Kamin je vrlo mudar, jer je izgrađen pre svega ostalog".
Ali kamin je zvučao uspavano pa je kuća pokušala da viče kroz dimnjak kako bi ga probudila. Jao, uspeo je samo da prospe garež! Kamin je nastavio da spava, ali tvrdoglava kuća nije odustala.

"Posuđe!" uzviknula je kuća, "Hajde da pokušamo da probudimo kamin! Sigurna sam da će on znati šta da radimo. Napravite što veću buku!"

Odmah zatim, posuđe je počelo da zvecka. Ubrzo su se pridružili i ostali: svećnjaci su počeli da zveckaju, viljuške i kašike da se udaraju, luster je zvonio, čak su i kreveti skakali gore-dole na nogama. Zajedno su napravili takvu buku, zveckanje i prasak da su ptice koje su bile u gnijezdu na krovu,  odletele.

Napokon se kamin probudio. "Sigurno ste u prilično lošem stanju", rekao je kući, zevajući. "Zašto biste inače išli u takve probleme da me probudite?"

"Potreban nam je vaš savet", rekla je kuća. "Nešto je strašno pogrešno, ali ne znamo šta".

"Sasvim je jednostavno", odgovorio je kamin, "iznenađen sam što ne znate".

"Šta je? Reci nam!" zahtevala je kuća.

"Postoji zlatno pravilo: svoju toplinu morate podeliti s drugima. Pogledajte mene! Kad mi gori vatra, ne držim toplinu. Delim je s drugima. Svaka kuća u selu daje toplinu i utehu svojoj porodici, ali ti stojiš tamo sama i odbijaš da se deliš s bilo kime. Zbog toga ste tužni i zbog toga se svađate".

Kuća je bila šokirana, ali morala je da prizna da je kamin u pravu. Odlučeno je da ovo zlatno pravilo moraju svi da svoje. Već sledećeg jutra bacila je zavese i otvorila sve prozore kako bi ustajali vazduh u prostorijama izašao napolje. Ogledala su bila tako srećna - prvi put za toliko godina, odrazili su sunčevu svetlost! I čudom, sva svađa je prestala.

„Krpe, četke i pajlice! Operite podove i očistite paučinu! Slavino, daj im vode!" pevala je.kuća koja je brzo bila čista i blistava.

“Trpezarijski stole, spremite se za dobrodošlicu našim gostima!" najavila je kuća.

Odmah su se tanjiri postavili na snežno-beli stolnjak, a pokraj njih su viljuške, noževi i kašike uredno zauzeli svoja mesta. Trpezarijski sto je hteo da pleše od radosti, ali je stajao vrlo miran da ne bi nešto polomio. 


Kada je došlo vreme večere, kuća je širom otvorila vrata za goste. Nikada pre ljudi nisu videli tako lep i udoban dom. Kada su zavirili unutra, stanovnici sela shvatili su da se zapravo očekuje da uđu unutra.

"Pogledajte", uzviknuli su, "večera je servirana!"

Tako su svi seljani proveli predivno veče zajedno u ogromnoj staroj kući, razmenjujući priče i pevajući pesme.

Od tada nadalje, kuća je uvek bila gostoljubiva, delila je svoju toplinu i udobnost s drugima. I nije dugo potrajalo pre nego što se u kuću doselila jedna srećna porodica.

Kuća nikada nije zaboravila ko joj je dao tako divan dar, a kasno u noć, kada ukućani spavaju, kuća šapuće: „Hvala, mudri, stari kaminu. Nikad neću zaboraviti tvoj savet. Kako je sjajno davati toplinu drugima!"




Priča preuzeta sa sajta KABBALAH STORIES


Нема коментара:

Постави коментар