субота, 4. април 2020.

BRZI




BRZI

Priča o malom autobusu po imenu Brzi, 
koji je naučio da pomažući drugima, 
on postaje srećniji i jači

Život u velikom gradu bio je u punom jeku. Trotoari su bili puni ljudi, a reke automobila slivale su se niz ulice. Taksi automobili, autobusi i vozovi jurili su gradom od ranog jutra do duboko u noć. Oni su vozili svoje putnike do njihovih odredišta i silno se trudili da niko ne zakasni.

Samo jedan mali autobus po imenu Brzi, uvek je išao prazan. Brzi je bio veoma nervozan i sebičan autobus. Tokom jutra, kad ljudi žure na posao, on bi neoprezno prolazio ulicama, obarajući šešire pešacima i trubeći na raskrsnicama. 

„Gde ideš?!“- ljudi bi vikali za njim. „Povedi i nas, jako žurimo!“

„Nemam vremena!“ - Brzi bi odgovarao, „Imam da obavim neka važna posla.“

Međutim, nije bilo ničeg tako važnog. Brzi je jednostavno gledao naokolo, pokušavajući da vidi sve  što ga okružuje.

Veliki autobusi upućivali su Brzom prekorne poglede, a taksisti su često pokušavali da mu pronađu nešto korisno što bi mogao da uradi.

„Pogledaj, tamo na stanici je stariji čovek sa teškom torbom“- govorili bi. „Zašto ga ne povezeš kući?“

„Da, kako da ne!“- odgovarao bi Brzi. „Moram da odem do gradskog parka. Tamo uskoro počinje praznična predstava.“



Brzi nikada nije otvarao svoja vrata. Toliko je bio tvrdoglav!

U večernjim satima, vozao se po osvetljenom autoputu i provodio sate provlačeći se kroz nepregledne kolone saobraćaja. Ponekad je, čak išao i u pogrešnom smeru, samo da bi izazivao ljutito oglašavanje sirena.

I dok bi grad tonuo u san, Brzi bi odlazio u svoju garažu.

„Šta si video danas, nevaljali?“- pitala bi ga mašina za pranje kola, golicajući ga krznenim četkama.

„Video sam decu kako idu na eksurziju i u bioskop.“- odgovori Brzi.

„Da li si im ponudio vožnju?“

„Nikako! Oni iza sebe ostavljaju jako mnogo smeća!“- rekao je Brzi, mršteći se.

I, tako, jednom, Brzi se zatekao u tesnoj uličici. Bilo je vreme velikih gužvi, a on je pokušavao da se brzo provuče kroz dugačku, usku saobraćajnu traku koja se protezala duž nekoliko blokova.

Sasvim iznenada, ugledao je čoveka koji je žurio prema njemu. Istog trenutka, Brzi ga je opomenuo svetlima, ali čovek se nije sklonio, već ga je odlučno zaustavio i blokirao mu put.

 „Odvezi me u bolnicu!“- reče čovek. “Moj sin je bolestan. Ne idi nigde, molim te. Sačekaj me ovde.“


Kada je čovek ušao u zgradu, Brzi je pomislio da ode odatle jer nije bilo nikog da ga zaustavi. Ali nešto ga je ipak nateralo da ostane. Čovek se vratio, noseći malog dečaka u naručju i po prvi put do sada, Brzi je primio nekoga da uđe.

„Sada, sve zavisi od tebe, mali autobusu,“ rekao je čovek. „Požuri, ali molim te, nemoj nikoga da povrediš.“

To je bilo jedino što je Brzi mogao dobro da uradi - da bude brz. U stvari, on je poznavao sve ulaze i izlaze iz grada, pa je krenuo prečicom do bolnice. Skoro u trenu, stigli su na ulaz hitne pomoći.

Čovek je bio zadivljen. „Hvala ti, mali autobusu! Zaista si nam pomogao,“ reče on dok je bolničar smeštao dete na sto za preglede. Dok su u žurbi odvodili dečaka, on se okrenuo prema Brzom i uputio mu slabašan osmeh. 

Dugo nakon što su ušli u bolničku sobu, Brzi je stajao ispred vrata, razmišljajući o tome šta se upravo dogodilo. Osećao je da srce njegove male mašine pomalo preskače. Sunce je zalazilo, ulične svetiljke su se upalile, a on je i dalje ostao da stoji na ulazu bolnice. Brzi je bio tako ozbiljan i zabrinut, da su bolničari pored njega prolazili bez i jedne reči.

I tada, ugleda dečakovog oca koji mu se obratio smešeći se: „Hej, prijatelju!“ 

Niko do tada Brzog nije nazvao prijateljem. Osetio se zaista lepo.

„Da li si brinuo?“ upita ga dečakov otac. “E, pa više ne moraš. Stigao si na vreme. Sve je u redu i dečak će kući za dva dana.“


Brzi je glasno zatrubio od sreće. Odvezao je čoveka do kuće i uparkirao se, umoran ali srećan.

Sledećeg jutra, dok su dečakovi roditelji napuštali kuću, da bi otišli do bolnice, Brzi je već stajao ispred njihovih vrata. Na zadnjem sedištu se nalazio i poklon za dečaka. To je bila nova mapa grada u boji, sa svim različitim trasama, bioskopima, pozorištima, cirkusima, parkovima i drugim atrakcijama.

Brzi je proveo čitav dan pored bolnice. Nije odlazio ni na sekund, jer se plašio da će propustiti da vidi dečakove roditelje. Konačno, oni su se pojavili na vratima i zajedno krenuli prema njemu.

„Naš sin ti šalje veliki pozdrav!“ viknuli su oni.

Lice malog autobusa se ozarilo od sreće, a njegova svetla isijavala su topao sjaj.

Dogovorili su se da krenu po dečaka u bolnicu ujutru u devet sati. Dok je neuspešno pokušavao da zaspi, odlučio je da počne novi život.


Sutradan, rano ujutru, Brzi je stajao pored bolničkih vrata, osećajući da srce male mašine udara jače nego ikad. Iznenada, dečak je izleteo kroz vrata bolnice i potrčao pravo prema njemu, poskakujući veselo. Ponašao se prema Brzom, kao prema dobrom prijatelju kojeg nije video godinama.

„Zdravo!“ reče dečak. „Tako mi je drago što si ovde. Toliko toga imam da ti ispričam!“

I tako je Brzi postao prijatelj sa dečakom. Ali, zapravo, on je postao prijatelj sa celim gradom, zato što je shvatio koliko koristan može da bude za ljude.

Sada je Brzi, svakog jutra, prvi autobus na hladnim ulicama. On uzima prve putnike u ranim jutarnjim satima. Uvek dolazi na vreme i ljubazno pozdravlja svakoga ko uđe i izađe na njegova vrata. Taksi vozila mu druželjubivo namiguju dok se mimoilaze, veliki autobusi ga prosto obožavaju.

„Druže, da li je danas bilo puno posla,?“ upita ga mašina za pranje kola.
„Snaga nikada ne nestaje, ako pomažeš drugima!“ odgovori Brzi uz osmeh.



AUTORI CRTEŽA:
Deca iz našeg vrtića

Priče su preuzete sa sajta KABBALAH STORIES


Нема коментара:

Постави коментар