MARIJA I BOJE

Marija i boje

Nađa Rafaeli

Nekada davno živela je devojčica, koja je volela da crta više od svega na svetu. Zvala se Marija. Ona bi svakog dana crtala na bloku za crtanje, u svesci,  na listovima papira, pa čak je ponekad crtala obojenom kredom na stazi ispred kuće. 

Svakog jutra, kada bi se probudila, Marija je žurila za sto, gde su bile izložene njene boje i olovke u boji. Do doručka, već je imala dva ili tri crteža. I svake večeri Marija bi pitala: „Molim te, mama, mogu li da napravim još jedan poslednji crtež? Još samo jedan, obećavam."

I tako, jednog popodneva, Marija je bila jako pospana. Tek što je počela da crta, osetila je da joj se jako spava, da jedva drži oči otvorene, tako da je utonula u san sa četkicom u ruci.

Dok je Marija spavala, sanjala je najdivniji san. Sanjala je da je bila u zemlji punoj boja. Tamo je upoznala „crvenu“, „žutu“, „zelenu“, „plavu“ i „belu“ boju. Boje su imale veoma jednostavna imena, ali svaka je imala svoju ličnost; nisu postojale dve iste.

Crvena je odmah zatresla Marijinu ruku i predstavila se. Oduvek je želela da bude prva u svemu i ničega se nije plašila. Bila je vedra, hrabra i sigurna u sebe. Verovala je da može da uradi sve!

Žuta je bila vrlo prijatna za razgovor. Volela je prijatne stvari koje su joj bile poznate. Njena omiljena hrana bile su palačinke. Svakog dana Žuta je izlazila napolje i navodnjavala maslačke svojim velikim, žutim lončićem za navodnjavanje.

Plava je obožavala sanjarenje. Pisala je pesme i mogla bi provesti sate gledajući nebo, oblake i jezero. 

Zelena je bila vrlo ljubazna boja. Od jutra do večeri vozila bi se na biciklu kako bi se brinula o biljkama i životinjama. 

A Beli, on je bio mađioničar. Ponekad bi nestao, a zatim bi se neočekivano pojavio negde drugde. Voleo je sve što je neobično i mogao je da radi magične trikove koristeći bele miševe. 

Sada je svaka boja želela da stvori divnu sliku za Mariju. 

Crvena je povikala: „Ja sam prva!“ i požurila da odabere najbolju četkicu za farbanje. 

Žuta je odlučila da prvo pojede nešto. Plava je, kao i uvek, dugo vremena sanjala o tome kako bi mogla da izgleda njena slika.

Zelena je odmah krenula na posao; potpuno je prekrila celu stranicu ne ostavljajući prazne tačke. 

Beli se izgubio u mislima i jednostavno je nestao u retkom vazduhu. 

Tada je nastao najuzbudljiviji trenutak. Sve boje su Mariji poklonile svoje poklone. Pažljivo je pogledala prvi crtež, a zatim polako rekla: "Žao mi je, ali to mi se uopšte ne sviđa. Izgleda kao plamen vrele vatre." 

Tada je Žuta pokazala Mariji svoj crtež. „Žao mi je, ali ima previše sunca i peska; to je poput pustinje. Nema ni jedne kapljice vode. Ne mogu da postavim ovakvu sliku na moj zid." 

Tada je bio red da Plavu da preda Mariji poklon. "Oh, draga", povikala je. „Kakvo je ovo beskrajno more! Mogla bih otplivati negde, jako daleko i izgubiti se. Gde god pogledam, samo je voda! " 

Zelenin crtež joj se činio poput guste, zastrašujuće šume. Ko zna kakve sve životinje lutaju po toj šumi! 

I, koliko god se Marija trudila, ona nije mogla ništa da vidi na crtežu Bele boje. 

Boje su razočarano pognule glave. Imali su najbolje namere, ali nijedna nije usrećila Mariju. 

„Ono što stvarno želim je slika mora, vedrog sunca, šume, ptica koje lete u vazduhu, cveća koje raste u polju i jagodičastog voća“, objasnila je Marija. „Volela bih da bude veverica koja traži orahe na drvetu, zmaj koji leti na nebu i kuća u daljini sa krovovima od crepa. 

Dečak i devojčica bi tamo živeli, a njihov bi prozor bio otvoren i gledali bi napolje sa osmehom na licu. Da li biste mi nacrtali takvu sliku? Sigurna sam da bi to bilo zaista lepo i to bi me usrećila", rekla je Marija.

U početku je Crvena želela da sve proba sama, ali je shvatila da nema načina da to uradi bez svojih prijatelja. Kako bi bez njih naslikala travu, more i pesak? Tako, boje su odlučile da rade zajedno. 

Žuta je nacrtala sunce, suncokret u polju i kuću. Plava je obojila nebo, more i loptu za decu koja se igraju.

Zelena je nacrtala šumu i travu. 

Beli je napravio dim iz dimnjaka, oblake na nebu i rodu u daljini. Svako je uradio svoj deo kako bi Mariju učinili srećnom. 

I bila je! Na Marijino oduševljenje, nastala je vedra, vesela i zaista lepa slika. Marija je pomislila kako je divno gledati u takvu sliku. 

Ali, kada je pružila ruke da je uzme, iznenada se probudila. Na njeno zaprepašćenje, slika je visila na njenom zidu, i sve boje su svetlucavo iskrile! Od tog dana, slika je uvek podsećala Mariju da baš kao što su boje potrebne za zajednički rad, tako ni ljudi ne mogu da stvore ništa lepo jedan bez drugog.

Priča preuzeta sa sajta KABBALAH STORIES