Brod
Bio je jednom jedan mali plavi ribarski brod koji je imao veseli crveni jarbol i šuškavo belo jedro. Svakog jutra u zoru, brodić bi se probudio uz osmeh i isplovio na pučinu u ribolov. Mada je bio prilično mali, ipak je bio najbrži od svih brodova u luci, i uvek se sa mora vraćao sa puno ribe – dovoljno za čitav grad. Veći brodovi u luci često su se čudili kako je to moguće.
Sidro je znalo kako da se zakači za morsko dno tako da se brod sigurno zaustavi. Jedro je znalo kako da uhvati vetar tako da brod glatko klizi kroz talase. Mreža je znala kako da skoči u vodu i raširi se tako da brodić uhvati puno, puno ribe. A Kormilo je znalo kako da precizno upravlja udesno ili ulevo da se brod ne izgubi i da usput ne naleti na sante leda.
Ali, jednog jutra, vetar je baš bio nestašan i
sve je izgledalo kao da je pošlo naopako.
„Podignite Sidro! Krenite na more!” – vikao je stari kapetan kao i svakog jutra. Toliko dugo je plovio brodom
da se više niko nije sećao njegovog pravog imena i svi su ga zvali samo
„Kapetan”.
„Podignite sidro! Krenite na more!” – doviknula je siva vrana, Kapetanov odani prijatelj. Zvali su je
„Gusar”, zbog velike crne mrlje iznad oka, koja je ličila na gusarski povez za
oko.
„Razumemo, Kapetane!” zajedno su pevali Jedro, Sidro, Kormilo i Mreža. Mali brod je krenuo prema pučini.
„Danas ćemo isploviti na istok” odlučio je. „Gusaru, kormilo udesno!
Podignite Jedro!”
„Čekaj malo”, reklo je Jedro. „Zašto
ja uvek moram da se uspenjem uz jarbol i lepršam na vetru?
Zašto danas da ne plivam poput Mreže? Ona svaki dan može da skače u vodu i pljuska po njoj”.
„Jeste li ga čuli? Ha-ha!”, nasmejao se Gusar. „Jedro želi da skoči u
vodu! Šta ti, Mrežo, misliš o tome?”
„Srećna sam što ću zamenti mesto sa Jedrom”, rekla je Mreža. „Ja moram
svakog dana da se kvasim u toj ledenoj vodi, a ne volim ni to da me ribe
golicaju. Ja više neću skakati u vodu!”
Ovo je izazvalo veliku pometnju na brodiću. Svi su vikali jedni na druge i niko nije radio svoj posao.
Čak je i tiho, vredno Kormilo reklo: „Zapravo, ja bih da radim ono što
Sidro radi. Ono može po čitav dan da se odmara na brodu, i čitavu noć da
prespava u vodi”.
Svi su toliko bili zaokupljeni
svađom da nisu ni primetili da je mudri stari kapetan nestao u svojoj kabini i
ostavio ih same.
I, tako su prijatelji odlučili da zamene svoje poslove. Mreža se popela
na jarbol i spremila se da uhvatiti vetar čim od Gusara dobije znak.
„Podignite mrežu!” naredio je Gusar.
Mreža se otvorila i silno se trudila da uhvati vetar. Ali, vetar je
prolazio pravo kroz velike rupe u Mreži, i brodić se uopšte nije pokrenuo.
„Kakvo jedro!” smejao se vetar. „Sve je puno rupa! Kakav luckasti brod!”
Posramljena, Mreža je klonula na jarbol. Bila je vrlo tužna jer se zbog
nje vetar smejao brodiću.
U međuvremenu, Jedro nije moglo da dočeka da skoči u vodu. Ali, kada je
skočilo preko palube, umesto da ode pod vodu i ulovi puno ribe, Jedro se
raširilo preko talasa poput ogromnog ćilima.
„Ha-ha! Jeste li ikad videli mrežu bez rupa?”, zakikotala se riba, golicajući Jedro svojim perajem.
„Ijaooo, šta je ovo? Ćilim na vodi?” pitali su galebovi iznenađeno i bez razmišljanja sleteli su na Jedro. Siroto Jedro je počelo da tone; ali, Mreža je, srećom, to primetila i spasla Jedro pre nego što se potopilo.
Iscrpljeni, svi prijatelji su odlučili da se vrate u luku da bi se
odmorili. Jedini problem bio je taj što niko osim Kapetana nikada nije prošao
tom rutom.
Budući da su tog dana svi zauzeli tuđa mesta na brodu, Gusar je sada
odleteo na Kapetanov most da bi pročitao kartu. A pored njega, pojas za
spasavanje je pokušavao da upravlja umesto Kormila. Jako se trudio da okrene
brod u pravom smeru, ali od toga nije bilo nikakve koristi.
„Kormilo ulevo! A sada... levo! Još malo levo!” – naređivao je Gusar, nosa zabijenog u mapu.
„Zašto idemo samo ukrug?” pitao je mali brod. „Zaista mi se zavrtelo u
glavi”.
„Možda bi trebalo malo više ulevo?” – pitao je Gusar, osećajući da ima mnogo manje samopouzdanja od Kapetana.
„Nisam ulovila nijednu ribu”, setila se Mreža. „Šta ćemo odneti u luku?”
„Želim da se vratim na jarbol i osušim se na toplom povetarcu”, priznalo
je Jedro.
„Tako mi je dosadno, samo se motam sa ovim lancem i čekam da me bace na
dno mora”, požalilo se Sidro.
„Nedostaje mi naš Kapetan”, povikao je mali brod. „I nedostaje mi to što smo svi nekada radili ono što smo najbolje znali da radimo. Ipak Kormilo najbolje upravlja, a Mreža najbolje lovi ribu. Bez Jedra, vetar nas neće nositi kroz talase, a bez Kapetana ćemo se izgubiti”.
Svi su odahnuli sa olakšanjem. U potpunosti su se složili sa brodićem!
Obećali su da će što pre nastaviti sa svojim uobičajenim poslovima. Ali, gde je
Kapetan?
„Kapetane! Kapetane!” zajedno su zavapili. „Gde si? Nedostaješ nam!”
Smešeći se, stari kapetan je otvorio vrata kabine.
„Podignite Jedro, Mreža u vodu. Gusaru, drži Kormilo. Idemo!”, radosno
je zapovedio Kapetan.
Prijatelji su se veselo vratili na posao. Bio je to tako dobar osećaj
kada se sa drugima deli ono najbolje što se zna. I, izgledalo je da su sada
dvostruko jači!
Gusar je skladno pevao, dok je sa velikom pažnjom ponavljao Kapetanove naredbe. Jedro je graciozno lepršalo na vetru, a Kormilo je upravljalo prema Kapetanovim uputstvima. Opet je brod glatko klizio preko talasa – izgledalo je kao da lete! Ribe koje je mreža ulovila tog dana bile su veće i ukusnije nego ikada do tada. I, nikada pre toga grad nije video tako raznolike ribe.
Od tog dana svi zajedno rade u radosti. Razumeli su da njihova sopstvena
ugodnost nije važna onoliko koliko je važan uspeh u zajedničkom radu. Napokon
su razumeli da je to ono što ih sve čini srećnima!
