ŠTA TREBA DA RADIMO DA BISMO BILI DOBRI RODITELJI

 

Šta treba da radimo da bismo bili dobri roditelji 

Pre nego što sednemo za volan, mi moramo da položimo teorijski ispit, prođemo kroz časove vožnje i položimo praktični ispit. Pre putovanja u inostranstvo, prolazimo kroz bezbednosne provere i pasošku kontrolu. Međutim, pre nego što dobijemo decu, ne postoji nikakva priprema koja bi nas naučila šta znači biti roditelj. Iako se čini da nema ništa prirodnije od toga da imamo decu i da ih odgajamo, život nam pokazuje da to sa sobom nosi mnoštvo izazova. Šta je danas potrebno da znamo da bismo funkcionisali kao dobri roditelji? 

Porodica je društvo u malom. Ako znamo kako da izgradimo srećnu porodicu, osiguraćemo uspeh našoj deci i izvan doma – u školi i tokom čitavog njihovog života. Za razliku od prethodnih generacija, kada je uspeh u životu bio lična i individualna stvar, današnji svet se menja. U međusobno povezanom svetu budućnosti, ključni uslov za uspeh biće sposobnost pozitivnog povezivanja sa ljudima. Oni koji znaju kako da stvore dobre veze između ljudi će postići veliki uspeh. Najvažnija veština biće sposobnost da, gde god se nalazimo, izgradimo odnose poput onih u porodici – povezanost u kojima ljudi pomažu jedni drugima, dopunjuju se, uključuju se jedni u druge i tako zajedno ostvaruju uspeh. 

U tom smislu, mudrost povezivanja nas uči kako da razvijemo ovu sposobnost unutar porodice. Jedan od glavnih alata koji ona nudi jeste radionica porodičnog povezivanja. To treba da bude redovno okupljanje, najmanje jednom nedeljno, a to vreme za nas treba da bude sveto. Da bismo stvorili prijatnu atmosferu, dobro bi bilo da se pripremi nešto ukusno za jelo, ali to ne treba da nam odvuče svu pažnju, jer ono što je najvažnije jeste razmena između nas – razgovor i slušanje. 

Svaki član porodice, redom, deli sa ostalima posebno iskustvo koje je doživeo tokom nedelje i traži njihovo mišljenje o tome. To može da bude nešto što im se dogodilo, nešto što ih muči, i tako dalje. Dok oni pričaju svoju priču, svi pažljivo slušamo i želimo da osetimo ono što oni osećaju. Nakon toga, svaki od ostalih članova porodice iznosi svoje mišljenje o tome, a zatim pokušamo da formulišemo zajedničko gledište porodice. Čak i ukoliko ne dođemo do nekog konkretnog rešenja, cilj nam je da razvijemo zajednički osećaj u vezi sa onim što se svakome od nas događa. 

Ukoliko nam, na primer, naša mala ćerka ispriča o nečemu što joj se dogodilo, svi pokušavamo da uđemo u njena osećanja, da učestvujemo u njenoj priči i da joj tako pomognemo da razume kako da se na najbolji način odnosi prema onome što je doživela, kako da uspostavi ravnotežu između emocija i razuma, i kako da sagleda stvari iz šire perspektive. Ne pristupamo joj kao nastavnici učeniku, već više kao iskusni prijatelji koji su godinu ili dve stariji od nje. Ne držimo joj lekcije, već joj pristupamo od srca – da pomognemo, pružimo podršku, ponudimo oslonac i damo dobar savet. Trudimo se da se stavimo na njeno mesto, da je osetimo, da se spustimo na njen nivo, a da istovremeno iznesemo i naše razumevanje mogućeg rešenja. 

Kada to radimo iznova i iznova, ona počinje da razume i oseća zbog čega razmišljamo na određeni način, odakle takve misli dolaze i na čemu su zasnovane. Ona uči naš način razmišljanja, upoznaje naše razloge i vidi kako balansiramo između emocija i razuma, i obrnuto. To je kao da je uzmemo, zagrlimo i nežno vodimo kroz naše misli i osećanja. Želimo da joj omogućimo da situaciju sagleda, bar na trenutak, našim očima, a zatim joj prepuštamo da sama donese zaključke. Ne vršimo pritisak na nju, niti je prisiljavamo da razmišlja ili oseća kao mi. Na taj način, ona postepeno uči da i sama učestvuje u onome kroz šta neko drugi prolazi – što je, inače, veoma teško za malu decu. 

Kao član porodice koji je podelio svoje iskustvo sa svima, postajem uključen u gledište svojih roditelja, braće ili sestara. Vidim kako me slušaju svim srcem, pokušavaju da me osete, da tačno razumeju šta se dogodilo, pokazuju brigu i rado žele da pomognu. Kada im ispričam kroz šta sam prošao, oni pokazuju interesovanje, postavljaju pitanja, daju savete i nastoje da mi pomognu da se izrazim i „iznesem” svoju priču. Zajedno razmatramo ovo pitanje, proučavamo ga iz svakog ugla, i sagledavamo sa različitih strana. Postepeno se između nas formira zajedničko osećanje, razumevanje i stav – nešto što smo kao porodica izgradili u odnosu na svaku situaciju koju pojedinačno iznosimo na porodičnom okupljanju. 

Kroz takvu razmenu, počinjemo da osećamo da se među nama stvara svojevrsni zajednički prostor, koji doživljavamo kao nešto što je „naša porodica”. Porodica nije samo biološka veza ili život pod istim krovom, već upravo ono što smo sada zajedno izgradili. Želimo da nas taj topli, zajednički osećaj prati tokom čitave nedelje, sve do našeg sledećeg okupljanja. Svaki put obnavljamo taj porodični osećaj, jačamo ga i širimo, dajući mu dodatne dimenzije i nove oblike. 

Pored prethodno navedenih porodičnih razgovora, veoma je preporučljivo i da se zajedno peva. Postarajte se da tekst pesme imate pred sobom. Cilj je razvijanje povezanosti, međusobno dopunjavanje, slušanje glasova drugih i obraćanje pažnje na ritam. Zajedničko pevanje nas uči kako da se povežemo. Takođe se preporučuje igranje igara koje zahtevaju međusobno dopunjavanje, kao što su slaganje kocki, rešavanje slagalica, igranje Lego kockama i slične aktivnosti. 

Važno je naglasiti da od najranijeg uzrasta izgradnja porodice zavisi od svakog njenog člana. Baš kao što mama i tata obezbeđuju novac, hranu, odeću i sigurnost, tako i deca treba da daju svoj doprinos. Ona treba da ulažu trud u učenje, lepo se ponašaju, sređuju svoje sobe, učestvuju u kućnim poslovima i tako dalje. Ne zbog toga što su na to primorana, već zbog toga što kroz takav vid učešća gradimo vezu između nas koju nazivamo „porodica”. 

Osećaj porodice pruža nam životni oslonac i osećaj pripadnosti. Podsticajno okruženje omogućava svakom članu porodice da prepozna i ostvari svoj jedinstveni potencijal. Dete koje odrasta u takvoj porodici će se osećati spokojno i sigurno. Vremenom će se njegovo razumevanje – koje obuhvata i emocije i razum – proširivati. Takvo dete će biti razvijenije i mudrije od svojih vršnjaka, sposobno da sagleda stvari dublje i dalje. Činjenica da se dete kontinuirano upoznaje sa perspektivama starijih od sebe, pruža mu širi i dublji pogled na svet, utemeljen na bogatom životnom iskustvu. 

Porodične aktivnosti razvijaju kod deteta sposobnost da oseti druge ljude. Dete će naučiti kako da se „uživi” u drugog čoveka, da ga „pročita” i razume šta ga pokreće. Lakše će prepoznati kome vredi prići, a od koga je bolje držati se podalje. Pored toga, dobrota kojom dete zrači pomoći će mu da se suočava sa manje problema. Stalna podrška koju dobija od porodice omogućava brzo prepoznavanje problema u nastajanju, pomaže u njihovom prevazilaženju i jača dete. Ono će osećati da ima na koga da se osloni, da ima gde da se vrati – u sigurno utočište gde ga razumeju i gde ga uvek dočekuju s ljubavlju.  

Takvom detetu biće lakše da postigne uspeh u školi. Razviće sposobnost da sluša, učestvuje, usvaja gradivo, opušteno komunicira sa nastavnicima i drugim učenicima, kao i da obraća pažnju na to ko šta govori i na koji način. Biće otvoreno za povezivanje i učenje. Takođe, naučni način razmišljanja biće mu bliži i razumljiviji. Uvideće kako su stvari međusobno povezane, jer je i samo naučilo kako da ostvaruje veze. Biće bolje fokusirano, manje hiperaktivno, strpljivije, a time i uspešnije. 

Živimo u posebnom vremenu u kojem svet postaje sve više međusobno povezan. Svi zavisimo jedni od drugih i uzajamno utičemo jedni na druge. U takvoj stvarnosti, najvrednije što možemo da pružimo svojoj deci jeste sposobnost da ostvare pozitivnu povezanost sa drugima. U tome leži suština životne mudrosti 21. veka. Kada napuste okrilje porodice i zakorače u širi svet, imaće u rukama alat za izgradnju povezanosti i pozitivnih odnosa. Gde god da krenu, oni će znati kako da sa drugima uspostave odnos blizak porodičnom, kako da iznesu svoje mišljenje i saslušaju druge, kao i kako da se uključe u zajednicu. To će im doneti veliki uspeh – kako u društvenom životu, tako i u porodicama koje će i sami izgraditi u budućnosti.

Link - 𝗪𝗵𝗮𝘁 𝗦𝗵𝗼𝘂𝗹𝗱 𝗪𝗲 𝗗𝗼 𝘁𝗼 𝗕𝗲 𝗚𝗼𝗼𝗱 𝗣𝗮𝗿𝗲𝗻𝘁𝘀?