PUTOVANJE KAKAO ZRNA

Putovanje kakao zrna

Autor Crystlle Medansky

U predivnoj Obali Slonovače, sitne ružičaste latice, stajale su zgrčene na deblu visokog stabla. Ubrzo, latice su prerasle u voćne mahune u kojima su se nalazila mala zrna krem boje. Farmeri koji su ih gajili, pažljivo su uklonili zrele plodove sa stabla i nosili ih na kraj prašume da se osuše. Sitna zrna, bila su isporučena širom sveta kako bi se od njih napravila ukusna čokolada!

Zrno Kakaa bilo je jedno od tih malenih zrna. Svakog dana je mirno i bezbrižno sazrevalo unutar tople mahune. Zrno Kakaa je bilo veoma srećno što će uskoro postati čokolada uostalom, svi vole čokoladu!

Ali daleko, u velikim gradovima, svetski lideri bili su veoma uznemiireni.

"Moji sunarodnici", govorile su vođe. „Izmislili smo plan koji će svima nama doneti veliku radost! Otkrili smo da ako svaka država uzgaja kakao za sebe, mi više nećemo morati da se oslanjamo jedni na druge kako bismo napravili čokoladu. To znači da ćemo svi imati više čokolade za sebe!"

"Ura, još čokolade za nas!" povikao je narod. "Učinimo to!"

U želji da zadovolje rastući apetit za čokoladom, radnici su požurili da izgrade nove fabrike čokolade. Kada su jednom započeli sa radom, pridružilo im se puno ljudi koji su užurbano radili.

Radnici brodogradilišta bili su zabrinuti. „Ako ljudi uzmu više čokolade nego što im treba, neće ostati čokolade za nas; umesto što gradimo brodove, trebalo bi da gradimo fabrike čokolade kako bismo dobili naš deo!" vikali su dok su trčećii radili u fabrikama.

Kad su proizvođači šećera čuli šta se događa, brzo su svojim traktorima došli do fabrike kako bi bili sigurni da će i oni dobiti svoj deo čokolade!

Ubrzo su svi ljudi na svetu radili od jutra do večeri gradeći sve više fabrika kako bi napravili više čokolade. Ogromne mašine pravile su veliku buku u nekada tihoj prirodi, a iz dimljaka fabrike izlazio je dim. Na travnatim livadama, krave su svo vreme provodile na ispaši, jer u kući nije bilo nikoga ko bi brinuo o njima da ih pomuze i napoji. Nekada, velika brodogradilišta bila su prazna. Svakog dana rasle su nove fabrike, kao i malo zrno kakaa.

"Šta će biti sa svim tim zrnima bez brodova da ih odnese u fabrike?" - tužno je upitao proizvođač kakaa koji se okrenuo i nežno proveravao svako malo zrno. "Svi su toliko zauzeti gradnjom fabrika da su zaboravili na zrna kakaa".

Kad je zrno kakaa čulo šta je proizvođač rekao, i ono se zabrinulo. Već je dobilo bogatu smeđu boju, a to je bio znak da sazreva. Vrlo brzo, zrna bi postajala suva i spremna za preradu.

"Ako brodogradilišta prestanu da grade i popravljaju brodove, kako ćemo doći do fabrika?" pitalo je zrno Kakaa drugo zrno.

"Ko će napraviti više traktora za šećerne plantaže?" pitalo je zrno. "Svi znaju da su vam potrebni traktori da poorete šećerna polja i da na brodove dovezete šećernu trsku!"

"Kako ćemo napraviti čokoladu bez šećera?" upitalo je drugo zrno.

"A ko će da pomuze krave?" - tužno je upitalo zrno kakaa. "Deca vole mlečnu čokoladu".

"I čokoladni sladoled!" dodalo je sledeće zrno.

Zrno Kakaa  bilo je jako tužno. Uostalom, ono je želelo da drugima donese sreću. "Kako mogu doneti sreću drugima samo ležanjem ovde na suncu?" pitalo se.

U međuvremenu, radnici su dovršili fabrike.

"Dobar posao, ljudi!" uzviknule su svetske vođe. "Sada smo spremni  za posao!"

U velikoj gužvi veselja i buke, radnici su otvorili fabrike i uključili nove mašine. Odjednom, svi su stali. Radnici su shvatili da nemaju kakao, šećer i mleko za proizvodnju čokolade. Počeli su da viču u glas:

„Nemamo zrna! Nemamo šećera! Nemamo mleka! Kako ćemo napraviti čokoladu?" zapomagali su.

Ubrzo su počeli da krive jedni druge za nastalu zbrku.

"Zašto nam nisi poslao svoja zrna?" - ljutito su pitali fabrički radnici proizviđače kakaa.

Zrno je već osušeno, spakovano i spremno za transport. Gde su brodovi koji ih voze u fabriku?" - pitali su proizvođači kakaa.

"I, zašto nam nisi poslao svoj šećer?" radnici su se ljutili na proizvođače šećera.

"Nema šećera. Umesto da pooremo polja dovezli smo ovde svoje traktore da izgradimo fabrike" žalosno su odgovorili uzgajivači šećera.

"I, zašto nam niste poslali svoje mleko?" pitali su mlekare.

"Bili smo toliko zauzeti gradnjom fabrika da nismo imali vremena da pomuzemo krave" odgovorili su mlekari.

Pošto nemaju vremena za gubljenje, svetski čelnici sazvali su samit.

"Gospodo", rekao je vođa, "ovaj naš plan ne deluje! Moramo brzo nešto da uradimo! U celome svetu nije bilo ni jedne čokolade! Ponavljam: NEMA VIŠE ČOKOLADE!"

"Čini  nam se da svi moramo zajedno da radimo kako bismo napravili čokoladu", predložio je drugi vođa. „Kao što nam Priroda daje baš ono  što je potrebno za proizvodnju čokolade, tako je i svako od nas drugačiji i daje drugima baš ono što im je potrebno. Ako zajedno radimo u harmoniji i uzmemo samo onoliko čokolade koliko nam je potrebno, svi ćemo imati dovoljno čokolade".

"Neki od nas su najbolji u izgradnji brodova, pa ćemo se vratiti u naša brodogradilišta i poslati brodove da prevezu zrna" ponudili su radnici brodogradilišta.

"Mi ćemo svoje traktore vratiti na plantaže šećera i poorati polja" rekli su proizvođači šećera.

"Neki od nas imaju dobro zemljište za ispašu krava pa će biti puno mleka", rekao je drugi "Tako, mi ćemo poći kući da muzemo krave".

"Idemo dalje!" složili su se. "Svi ćemo zajedno raditi na najukusnijoj čokoladi koju je svet ikada video!"

Sjajne vesti poslate su širom sveta. Za vrlo kratko vreme, u fabrike su počeli da stižu zrna kakaa, šećer i mleko i tako je napravljena tečna čokolada. Sipali su je u cisterne i kalupe i isporučivali po celom svetu srećnim poslastičarima, mlekarima i pekarima.

Ljudi su tada otkrili da radeći zajedno u harmoniji, ne samo da imaju dovoljno čokolade, već su i osećali predivnu novu vezu jedni s drugima.

Zrno Kakaa bilo je oduševljeno time što su ljudi otkrili međusobnu odgovornost i povezanost jedni s drugima. U stvari, bilo je toliko srećno da, kad je mali dečak zatražio jednu čašicu čokoladnog sladoleda, zagolicalo ga je po  jeziku dok se dečak nije nasmejao tako široko da mu je osmeh jedva stao na lice. Osmeh dečaka ispunio je majku zadovoljstvom, pa se i ona  nasmešila!

Konačno su svi  ljudi na svetu naučili kolika je sreća raditi zajedno u skladu, baš kao i Majka Priroda.

Priča preuzeta sa sajta KABBALAH STORIES

JEDNA PESMA

Jedna pesma

Autor: Cristlle Medanski

  

Daleko u dubokom plavom okeanu živeo je mali kit po imenu Finli. Ovo je bila  prva godina da se Finli s ostatkom svoga jata selio preko okeana u toplije krajeve. I, bio je veoma uzbuđen zbog toga. Jedva je čekao da dođe do toplih tropskih voda.

"Koliko još?" upitao je. "Jesmo li stigli?"

"Polako, Finli", odgovorila mu je majka, "ponekad kada tražiš stvari koje su van tvog domašaja propuštaš ono što je upravo sad ispred tebe".

Dok je plivao, Finli se osvrtao oko sebe, a gde god bi pogledao video bi sjajne ribe koje blistaju i skaču iz vode. Zbog toga je Finli bio toliko uzbuđen, osećao je da će pući od sreće. Brzo se odvojio od svoga jata i pojurio prema ribama.

Odjednom, uleteo je u ribarsku mrežu koja je plutala u vodi. Pokušavao je da ispliva iz mreže, da iskoči i izroni iz nje, ali toliko se zapetljao da više nije mogao ni da se pomeri.

"Pomoć!" vikao je Finli plačući, ali se toliko udaljio od svoga jata da sada više niko nije mogao da ga čuje.

"Možda me još uvek vide!" Finli je odlučio da počne da ispušta mehuriće iz rupe na leđima, stvarajući tako krug mehurića oko sebe.

Ubrzo, grupa galebova ugledala je mehuriće u vodi. Pomislivši da  su to ribe, zaronili su kako bi  ih ulovili za ručak. Tada su otkrili da je mali kit u nevolji. Istog trena, galebovi su zaboravili na svoj ručak.

„Drži mrežu! Drži mrežu!" vikali su jedni drugima.

Galebovi su pokušali da izvuku mrežu svojim nogama. Ali, iako je Finli bio samo mali kit, on zapravo i nije bio baš tako malen i mreža je počela da tone pod njegovom težinom.

Uznemireni, galebovi su počeli da viču i traže pomoć.

U blizini je plivala velika riba sa dugačkom sabljom na glavi – Sebastijan. Dok se divio svojoj prekrasnoj srebrno-plavoj sablji, odjednom,  začuo je komešanje.

"Uznemiravate me, zašto pravite takvu buku?" upitao je ljutito. "Zar ne vidite da ovde sunčam svoja peraja?"

"Upomoć! Upomoć!" viknuše galebovi. "Mali kit se upleo u mrežu!"

Kad je Sebastijan shvatio da je Finli u klopci, odmah je prestao  da razmišlja o sebi i brzo je počeo da seče mrežu svojom velikom oštrom sabljom kako bi oslobodio malog kita.

"Ura!" vikali su, sada, galebovi.

"Hvala vam prijatelji! Spasili ste mi život!" rekao je Finli. „Želeo bih da ostanem i igram se sa vama, ali moram da požurim nazad do svoga jata. Danas putujemo u tople vode“.

"Naravno, neka ti je srećan put!" odgovorili su prijatelji.

Finli je pokušavao da pronađe svoje jato, gledao je u svim pravcima, ali nigde nije video kitove. Maleni kit  im je čak i pevao, ali jato je bilo predaleko i nisu  mogli da ga čuju.

"O, ne!" - rastužio se Finli. "Izgubio sam se. Jato je već otišlo predaleko i ne mogu da čuju moju pesmu. Ooo, da li ću ih ikada naći?"

"Ne brini", reče Sebastian - "Ja plivam veoma brzo. Otplivaću do svojih prijatelja, delfina. Oni će ti pomoći da pronađeš svoje jato".

Kada su delfini shvatili da se mali kit razdvojio od svog jata, pridružili su se potrazi i počeli glasno da zvižduću i klikću ne bi li privukli pažnju ostalih kitova, koji ih ipak nisu čuli. Ali, čuo ih je Veliki plavi kit.

Veliki plavi kit je najveće i  najjače stvorenje u okeanu. Njegova pesma može da se čuje hiljadama kilometara daleko. On je u svom životu  čuo mnoge pesme, ali ovi zvukovi kliktanja i zviždanja su ga zbunjivali, pa je odlučio da otkrije o čemu se ovde radi.

"Kakva je ovo pesma koju pevate?" – upita Veliki kit i dopliva do njih.

"Ovaj mali kit je izgubljen", reče delfin, "i pokušavamo da mu pomognemo da pronađe put do svoje kuće".

Veliki plavi kit se nasmešio. "Ako me naučiš ovu pesmu", rekao je Finliju, "otpevaću je svim kitovima u okeanu i tako ću ti pomoći pronađeš put do svoje kuće".

Finli je brzo naučio Velikog plavog kita kako se peva ova pesma. Ubrzo, melodija malog kita je tako glasno odjeknula kroz okean da su sve ribe i životinje mogle da je čuju.

Kada su i kitovi čuli pesmu, brzo su shvatili da ih Finli traži. Odmah su uzvratili pesmom kako bi izgubljeni kit znao gde da ih traži.

Finli i svi njegovi prijatelji bili su oduševljeni kada su čuli kako im se vraća pesma kitova.

„Plivaćemo i leteti zajedno s tobom“, rekao je veliki plavi kit, „dok ne budemo bili sigurni da si se vratio svome jatu!“

Dok se grupa srećnih prijatelja sve više približavala toplim tropskim vodama okeana, kitovi su sve jače čuli najlepšu pesmu: galebovi su pucketali, Sebastijan je prskao vodom, delfini su zviždali, a Finli i Veliki plavi kit su pevali zajedno.

 Kada su kitovi čuli ovu prelepu pesmu, brzo su doplivali kako bi se  pridružili slavlju! Napokon, Finli je bio kod kuće sa svojom porodicom.

"Hvala vam prijatelji što ste mi pomogli da pronađem put do svog jata u velikom okeanu", rekao je Finli. "Nedostajaćete mi mnogo", dodao je tužno.

„Ne budi tužan, mali“, rekao je Veliki plavi kit. „Svi smo povezani poput kapi vode u okeanu. Kad zaista voliš svoje prijatelje, zauvek si povezan s njima. Gde god da se nalazimo u velikom svetskom okeanu, zajedno smo u jednoj pesmi!"

Priča preuzeta sa sajta KABBALAH STORIES

ŠTA MOŽEMO DA NAUČIMO IZ BAJKI?

Michael Laitman

What Can We Learn from Fairy Tales? 

20. maj 2020. 

Šta možemo da naučimo iz bajki?

Naš put je jedna od promjena, gdje se suočavamo i savladavamo različite probleme i izazove kako izvana tako i iznutra, te napokon postižemo veliki i vrijedan cilj.

Bajke se temelje na sukobljavanju dobra i zla. Kabala navodi da nema jedne strane bez druge. Prema tome, da bismo hodali našim putem kao junaci, moramo stvoriti ispravan odnos prema prirodi, to jeste, izgraditi ispravnu vezu između plusa i minusa, tame i svjetla, dana i noći.

Bajke su nastale kako bi nas dovele do samog cilja. One prate ljudski razvoj kroz istoriju i zahvaljujući njima napredujemo.

Bajke tako postaju svojevrsna univerzalna biblioteka ljudske svijesti i duboko ukorijenjene mudrosti.

Moderator: Veoma zanimljivo i ovo je nešto što... ovo je obrazac koji se ponavlja u pričama. Antropolozi stvarno identifikuju ove faze izlaska, kao transformaciju u kojoj junak prolazi kroz njih i vraća se, nakon čega dijeli uvide koje je dobio. Mnogo puta junak otkriva novi svijet i vraća se u stari, njegov svijet. Tada on ima ova dva svijeta koja je iskusio. 

Odakle ovi obrasci, priče dolaze? Ovo je nešto što postoji u čitavom svijetu.

Laitman:  Kao prvo, to je nešto što je ukorijenjeno u samom čovjeku - da sanja, zamišlja te stvari - zbog toga što on uistinu želi da se to dogodi, da bude tako. 

Prema našem obrazloženju, znamo da ne može biti noći bez dana, kao ni dana bez noći. Mora da postoji ispravna veza između ove dvije strane. Svjetlost će sijati kao tama i ne može postojati jedno bez drugog. 

Prema  tome, sve ove priče, bajke... Njih nije izmislila neka baba, već ljudi sa naučnom pozadinom (iz svijeta nauke) i ispravnim stavom prema prirodi, koji su doživjeli iste ili različite pojave i tako dalje.

Moderator: Platon je, takođe, govorio o ovim konceptima, u značenju da su ovo stvari koje su ukorijenjene duboko u nama ljudima i da stoga imamo očekivanja da će se možda ove priče obistiniti. Može li se to dogoditi?

Laitman:  Ako u nama nešto postoji, to je zato da bismo ga upotrebili za krajnji cilj. Takođe, i ove bajke postoje u ljudskoj vrsti kako bi nas dovele do krajnjeg cilja. I, samo da napomenem da su ovo priče koje prate čovječastvo kroz istoriju i na kraju im se čovječanstvo uvjek vraća i želi da one postanu istina. 

Podsvjesno, mi živimo ove legende i ljudi se, prije svega, razvijaju uz pomoć njih. 

Moderator:  Ovo je veoma zanimljivo. To znači da ove priče... One imaju mjesto u našem razvoju kao ljudskih bića.

Laitman: Naravno. Imate ih u svakoj naciji, kulturi... Čak i u nacijama i kulturama koje su međusobno nepovezane, ali možete vidjeti da postoje paralelne crte... priče o životinjama, ljudima, junacima.  Sve je to veoma slično, kao da dolazi iz jedne opšte biblioteke, što je inače - uistinu tako. 

MRAVI, MALI KOMBAJNI

MRAVI, MALI KOMBAJNI

Ovo je priča o malenim, hitrim mravima, koji rade vredno kao kombajni. Iako su izgledali slično, svaki mrav je bio drugačiji. Neki mravi su skupljali seme, a neki su ga sortirali. Neki su kopali skladišta za semenje, a drugi su gradili skrovište.

Tokom čitavog leta, mravi su skupljali seme i čuvali ga u svom skrovištu.

Herbi je bio jedan od tih malenih mrava. Jednog dana popeo se na tanku travčicu kako bi uzeo seme, ali biljka se uvijala pod njegovom težinom i on je pao na zemlju.

"Uff!!" reče Herbi "možda bih mogao da sakupljam seme i sa zemlje”. 

Žmirkao je i treptao, ali nije mogao da vidi nijedno seme ispod biljke. Herbi se kretao od biljke do biljke tražeći seme sve dok nije čuo ostale mrave kako se okupljaju i kreću nazad u skrovište.

"O, ne", reče Herbi, "nisam našao nijedno seme." 

"Ne brini, Herbi! Hajde! Možeš da pomogneš da odnesemo ovo seme u skrovište", rekao je drugi mrav kad je projurio pored njega.

Kad se vratio u skrovište, Herbi je odlučio da sada odustane od sakupljanja i proba da sortira seme. 

„Danas je bila dobra žetva! Sakupili smo puno semenki!“ rekli su ostali mravi.

"Oh, hmm da, vidim!" reče Herbi. Ali uistinu, Herbi se mučio da vidi tako sitno seme i bilo mu je jako teško da ga sortira.

"Možda moram da pregledam oči", reče Herbi. "Mislim, ove semenke su vrlo sitne... Mislim, možda bi trebalo da ih uvećamo!"

"Herbi, prijatelju moj", predložio je drugi mrav, "možda bi mogao da probaš da kopaš ili da gradiš." Nastavio je: "Nema potrebe da se brineš, postoji mnogo toga što možeš da učiniš kako bi nam pomogao."

"Hvala! Dobra ideja!" reče Herbi s nestrpljenjem. "Pokušaću s kopanjem!"

Herbi je pošao u tunel koji je vodio u skrovište. Tamo su mnogi mravi već radili zajedno. Neki su kopali, a drugi su iznosili gomile blata,

Herbi je brzo pronašao mesto pored kopača koji je s oduševljenjem kopao i skupljao ogromnu gomilu od blata. 

"Hej, nisam te ovde ranije viđao!" reče kopač.

"Ovo je moj prvi dan kopanja!" uzbuđeno je reklao Herbi.

"Nije ništa teško, prijatelju" rekao je kopač „samo izvlačiš lopatom blato i prebaciš ga sa strane, onda ga ponovo izvlačiš i premestiš. To je dobra vežba! Slobodno me pozovi ako ti zatreba pomoć".

Herbi je pokušao da kopa, ali blato je bilo jako tvrdo. 

Odjednom se na njega sručila velika gomila i prekrila ga. 

"Mmm, da, znam šta mislši!" reče Herbi, kašljući i čisteći se.

"Zašto ne pokušaš da izbaciš blato iz tunela?" upita kopač.

Herbi je bio razočaran. „Mislim da ću, možda, prvo da izađem malo napolje na svež vazduh“, rekao je tužno.

Napolju je Herbi video mrave koji nose šljunak i seku travu za izgradnju skrovišta.

"Konačno, ovo izgleda kao nešto važno što bih mogao da radim i ja kako bih pomogao mojim prijateljima!" reče Herbi i požuri da im se pridruži.

Prišao je da uzme šljunak, ali bio mu je pretežak i srušio se pod njegovom težinom.

"Lako je" rekao je drugi mrav i skinuo šljunak sa Herbija. „Zašto ne nosiš travu? Nju samo treba čvrsto da držiš, kako ti ne bi odletela."

Sada je Herbi uzeo travu. Kad je krenuo prema skrovištu, dunuo je vetar i on ju je ispustio. Počeo je da trči za njom, ali vetar je  travu nosio sve dalje.

"Pusti, neka ide.To se svima dešava!" doviknuo je drugi mrav.

„Stići ćeš je sledeći put.“

"Uh!" stenjao je Herbi. „Ja ne mogu da nosim ni to malo trave!“

Obeshrabren, Herbi je prestao da pokušava da sakuplja, sortira, kopa ili gradi. Samo se snuždio pored skrovišta i gledao kako svi ostali mravi jure oko njega.

"Nije u redu" mrmljao je samom sebi. „Mora da postoji nešto važno što mogu i ja da uradim.“

Tada je Herbi prvi put napustio skrovište. Izašao je iz kolonije i krenuo na put!

Stojeći sam na livadi, Herbijeve oči su primetile da je sve nekako veliko. Trava je bila toliko visoka da nije mogao da je sagleda, čak ni na vrhovima svojih prstiju. Kvrgavi korov je na zemlji stvarao džinovske senke. Veliki insekti zujali su oko njega. Odjednom, Herbi je osetio da je veoma, veoma mali. 

Osetio se malko bolje tek kad je primetio da se pored njega nalazi drugi mrav. Ali, kad mu se približio, video je da to ipak nije mrav, nego pauk.

"VOV!" rekao je Herbi. „Ti mora da si veoma snažan. Kladim se da ti možeš i da sakupljaš i da sortiraš, kopaš i gradiš brže od bilo kog drugog mrava!"

"Naravno!" reče pauk.

"Možda bih mogao da ostanem i da ti pomognem", rekao je Herbi.

"Da mi pomogneš? Kako jedan maleni mrav može da mi pomogne?" pitao je pauk.

Ovo je malenog mrava jako rastužilo. Pre nego što je Herbi uspeo da bilo šta kaže, čuo je da ga neko doziva. "Herbi?" zvao ga je neko.

Ovaj glas mu je zvučao tako poznato. Herbi se okrenuo prema mravu koji ga je  dozivao.

„Herbi! Kako sam srećan što te vidim! Svuda smo te tražili. Dođi da te vidim. Hmmm" rekao je mrav dok je gledao Herbija. "Dobro mi Izgledaš. Tako smo se brinuli za tebe".

"Nisam hteo da brinete", reče Herbi. „Zaista sam pokušao da sakupljam i sortiram. Trudio sam se da kopam i gradim".

„Oh, Herbi, ne moraš da objašnjavaš. Svi znamo koliko si naporno radio."

"Stvarno?" upita iznenađeno Herbi.

"Naravno!" rekao je mrav. „Nije važno koliko posla može da učinini svaki mrav sam; važno je da radimo zajedno! Kad radimo zajedno, svaki mrav oseća snagu cele grupe."

Herbi je ponovo bio srećan i veselo poskakujući vratio se u koloniju!

Došao je kroz tunel u skrovište i brzo pronašao mesto pored kopača.

"Hej, vratio si se!" rekao je kopač.

"Da", nasmejao se Herbi, "dobio sam snagu cele grupe i sada se osećam mnogo jače!"

Priča preuzeta sa sajta KABBALAH STORIES

POSEBNO BLAGO

Posebno blago

U šumarku javora, na rubu senovite zelene šume, živele su tri male veverice po imenu Rasti, Sparki i Džindžer. Tokom cele zime prijatelji su se priljubljivali jedan uz drugog unutar visokog stabla čekajući da stigne proleće. Napokon, jednog jutra, vedar sunčev zrak veselo je zaplesalo između drveća, najavljujući prvi dan proleća.

Rasti je skočio iz skrovišta i uzbuđeno pozvao svoje prijatelje: "Džindžer, Sparki, vreme je za izlazak i igranje!"

Trljajući sanjive oči, Džindžer je izvukla glavu iz skrovišta. "Ooooh", reče zevajući, "kako sam mogla da propustim igru s prijateljima!"

"Požuri, Džindžer!" pozvao je Sparki, „Trčimo u šumu da tražimo sočne bobice. Nedostajalo mi je leto i jagode!"

Džindžer je brzo skočila sa stabla i troje prijatelja zajedno su otrčali kako bi pronašli zrele bobice. Čitava šuma je bila užurbana. Ptice su pevale i letele nebom. Seme je klijalo, voćke su cvetale, a kiša je oprala šumu u moru zelenog lišća.

Ubrzo se leto pretvorilo u jesen i veverice su počele da traže orahe i žireve kako bi ih spremile za hladne zimske dane.

Jednog dana tri vjeverice su stigle na mali proplanak nasred šume. Rasti je iznenada povikao: „Gle, našao sam orah! Vau, razlikuje se od bilo kojeg oraha kojeg sam do videla!"

"To je NAJVEĆI orah koji sam ikad video!" - zapanjeno je rekao Sparki. Uzeo je orah i otresao ga, praveći buku. "Kakva tvrda ljuska!" rekao je.

"Zvuči kao da je unutra OGROMAN orah", složla se Džindžer. "Mislim da bi ovakav orah bio vrlo ukusan!"

"Hajde da ga pojedemo!" predložio je Rasti.

"Mislim da ne treba da ga pojedemo", rekao je Sparki. „Ovaj orah je poseban - pravo blago! Mislim da nigde na svetu ne postoji ovakav orah." 

"Ali, nas je troje, a orah je samo jedan", zamišljeno će Džindžer. "Šta nam je činiti, šta da uradimo?" 

"Sad je još toplo", rekao je Sparki, "i još imamo dosta hrane. Mislim da treba da zakopamo orah u zemlju za slučaj da nam ponestane hrane tokom hladne zime. Kome ponestane hrane, može da se vrati ovde i iskopa ga".

Sve tri veverice složile su se da je to najbolja ideja, pa su zakopale orah pored velikog brda na proplanku.

Uskoro je stigla zima. Jednog snežnog jutra, Rasti je otkrio da mu ponestaje hrane. "Znam", pomislio je, "otići ću na proplanak i pronaći orah koji smo zakopali". Ali, dok je išao putem, prošao je pored svog omiljenog stabla jabuka.

Uvidevši da je na drvetu ostalo nekoliko trulih jabuka, Rasti je zastao. "Te jabuke možda neće imati tako dobar ukus, ali uzeću  ih umesto oraha", odlučio je. "Možda će mojim prijateljima trebati orah više nego meni".

I tako, Rasti je uzeo trule jabuke i otrčao nazad u svoju toplu kuću unutar stabla.

Kako su se nastavljali hladni zimski dani, veverice su se skupile duboko u stablu drveća. Onda je jednog dana počeo da duva snažan vetar koji je odneo Džindžer iz njenog ugodnog skrovišta daleko preko šume! Džindžer se uplašila i zaprepašteno osvrnula oko sebe. Visoko drvo javora se srušilo i stanište se raspršilo po šumi. Džindžer je počela da skuplja polomljene grane i grančice kako bi napravila novo stanište, ali sva hrana je nestala. Setila se oraha kojeg su zakopali i odlučila da ode po njega.

Na putu do proplanka, Džindžer je ugledala mali grm borovnice s nekoliko malih, suvih bobica koje su još bile zakačene za gole grane. Zastala je i načas razmislila: "Orah bi verovatno imao bolji ukus od ovih smežuranih starih borovnica, ali šta ako Rasti i Sparki ne budu više imali šta da jedu? Možda će jednom od njih trebati orah više nego meni?" I tako je ubrala borovnice i vratila se u svoje novo skrovište.

Zima je gotovo prošla kada se Sparki odlučio da prošeta kroz tople sunčeve zrake koji su sijali ispred njegove kuće. U tom trenutku je pokraj Sparkijeve kuće prošao gladan medved koji se rano probudio iz zimskog sna. Medved se popeo na drvo, uzeo svu hranu koju je Sparki sačuvao i nije mu ostavio ništa što bi mogao da pojede. Kad se mala veverica vratila kući, otkrila je da je sva hrana nestala.

Sparki je u početku bio veoma zabrinut. Ali, tada se setio oraha i otrčao prema proplanku. Bio je iznenađen kada je video da tu rastu i sveže pečurke. "Neću uzeti orah" pomisli Sparki. "Možda će mojim prijateljima trebati više nego meni". Umesto toga, sakupio je pečurke i požurio natrag do svog skloništa na drvetu.

Stiglo je proleće, a onda i leto, a troje prijatelja odlučilo je da zajedno obiđu orah. Pored brda na proplanku otkrili su veliko iznenađenje: izraslo je malo stablo prepuno oraha! Veverice su brzo jedna drugoj ispričale svoje zimske avanture, kako je svaka odlučila da sačuva poseban orah za svoje prijatelje. Shvatile su da je njihovo prijateljstvo postalo jače, baš kao što je i jedan orah prerastao u drvo prepuno oraha.

Ispunjeni srećom, prijatelji su odlučili da podele ovo veliko otkiće s drugim šumskim životinjama. Vest se brzo proširila šumom. Ubrzo su sve životinje došle na proplanak da im se pridruže. Odmarali su se i igrali zajedno i priredili ukusnu gozbu s orasima.

Veverice su se zagrlile i nasmejale. Napokon su shvatile da je orah zaista posebno blago jer ih je naučio da ljubav i deljenje donosi puno veće dobro od uzimanja!

Priča preuzeta sa sajta KABBALAH STORIES